septembar 22, 2019

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Uskoro počinje serija tribina i predavanja za roditelje, u 10 gradova Srbije, o zanimanjima budućnosti i šta čeka našu decu za 10-15 godina i kako im pomoći

Počinje nova školska godina, prvaci kreću u školu, roditelji i učitelji su jednako uzbuđeni, posebno oni kojima je ovo prvi đak u kući ili učitelji kojima je ovo prva generacija. Stariji učitelji kojima je ovo četvrta ili peta generacija imaju ista osećanja, ali manje intenzivna.

Imaju rutinu, iskustvo, znanje, postali su specijalisti u komunikaciji sa roditeljima, ovladali pedagoško psihološkim metodama, znaju da zavežu pertle na 8 načina, pa i da prepoznaju prve simptome dečjih bolesti. Oni bi morali više da se čuju, njihovo mišljenje može puno da pomogne u strategiji formiranja novih generacija i tako pozitivno utiču na budućnost koja neće imati razumevanja za naše greške. Učitelji, koji rade 10 i više godina, primećuju da je svaka nova generacija prvaka, malo slabija u odnosu na predhodne dve generacije. Slabiji su pre svega motorički. Slabija je pažnja, koncentracija, fond reči je smanjen, opšte znanje je slabije. I svaka nova generacija je slabija, a to znači samo jedno – da će se taj trend nastaviti, ukoliko nešto značajno ne promenimo.

Pitanje može i drugačije da se postavi. Šta će biti sa novim generacijama dece, ako budemo ostavili iste metode? Hoće li postati bolji? Sigurno da neće i to je dovoljan znak da moramo nešto da menjamo.

Gde i kad je nastao ovaj problem? Jasno je da je nastao u periodu pre škole? Kako ga uopšte nazvati? Možda ovako – da li vaše dete zna da skoči unazad. Skok i kretanje nazad su važni elementi detetovog razvoja, a ako izostanu mogu negativno da utiču na kognitivne funkcije.

Okruženje se brzo menja, a to je zapravo najveći faktor rizika za nove generacije. Mozak je dosad imao jasnu liniju razvoja, genetske kodove koji se aktiviraju i otključavaju u određeno vreme i pokreću razvoj misanih procesa, povezujući nervne puteve u vrhunski biokompjuter i to bi modernim rečnikom nazvali – formiranje hardvera. Biološki aktivatori formiranja hardvera jesu kretanje, trčanje, skakanje, vrtenje, penjanje, sakrivanje, razmišljanje, povezivanje informacija, hodanje po strminama i kosinama, boravak u prirodi, na igralištima, jer u periodu ranog detinjstva to sve osigurava povezivanje važnih regija mozga. Izostankom ključnih elemenata koji stimulišu razvoj mozga, smanjenim boravkom u prirodi, smanjenjem ukupnog kretanja dece, možemo očekivati promene u strukturi mozga novih generacija. Upravo to pokazuju nova istraživanja, gde se jasno vidi smanjenje pojedinih struktura velikog mozga, što može negativno da utiče na kognitivni razvoj deteta.

Po svemu sudeći period pre škole je ključan za razvoj i povezivanje velikih regija mozga, a tu najvažniju ulogu imaju predškolske ustanove i roditelji. Sigurno je svima jasno da nikakva reforma obrazovanja neće mnogo pomoći ako ne uključimo roditelje i ako oni ne urade svoj deo posla. Edukacija roditelja će uskoro postati prioritet, jer okruženje je jako važno za razvoj inteligencije i ukupnih sposobnosti, a brze promene okruženja stvaraju nove probleme, puno pitanja i roditelji često ne znaju kako da se postave.

Roditeljstvo je postalo mnogo ozbiljnije nego što je to bilo pre 40-50 ili više godina.

Za početak, roditelji proverite, da li vaše dete može da skoči unazad (uzrast 4-5 godina), da li može da podigne domali prst kada raširi prste na čvrstoj podlozi, a da pritom ne pomeri ostale prste (5-6) godina i da li zna da zaveže pertle.

Jedan od vodećih stručnjaka za rani razvoj dece, dr Ranko Rajović, predavač na Pedagoškom fakultetu u Kopru (odsek neuroedukacijske nauke), saradnik UNICEFa za rani razvoj i autor NTC programa, u okviru koga je osmislio nove metode treninga koje će sprovoditi u NTC školici sporta sa saradnicima iz KK Partizan. Metode su namenjene deci uzrasta od 5 do 8 godina, a uz motoričke sposobnosti, razvijaju i pažnju, koncentraciju, povećavaju brzinu donošenja odluke, snalažljivost i utiču na povećanje kognitivnih sposobnosti.

Više detalja: https://ntcucenje.com/ntc-sport/

Uskoro počinje serija tribina i predavanja za roditelje, u 10 gradova Srbije, o zanimanjima budućnosti i šta čeka našu decu za 10-15 godina i kako im pomoći. Moto cele akcije je “Da li vaše dete može da skoči unazad”.

Tribine se održavaju uz podršku Kabineta ministra za inovacije i tehnološki razvoj, a prva predavanja biće održana u Staroj Pazovi (13.9) i Čačku

Izvor: Detinjarije

Da li smo model koji ukazuje detetu da treba da bude samostalno ili model koji kaže: „Ne brini, ja ću sve uraditi?“

"U narednim redovima, dotaći ću se teme roditeljstva i odgovornosti roditelja, koja je ključna i svakodnevna, jer mnogi roditelji ni ne znaju da dozvoljavanjem pojedinih aktivnosti onemogućavaju pravilan razvoj svoje dece“, navodi dr Ranko Rajović.

"Kao defektolog i NTC praktičar, često se susrećem sa decom i njihovim roditeljima, i neretko su pitanja slična, usmerena na razvoj govora, poslušnost deteta i njihov napredak. Često se suočavam i sa činjenicom da roditelji nisu svesni mogućnosti i potencijala svoje dece, da baveći se svakodnevnim aktivnostima deteta i egzistencijom zanemaruju procese koje su veoma bitni. Važno je istaći da današnja deca jesu drugačija od dece pre dvadeset godina, ali isto tako je važno istaći da su i roditelji drugačiji.

Kako bismo mogli govoriti o odgovornostima, važno je dotaći se i prioriteta, koji podrazumevaju da svaki roditelj želi da njegovo dete bude srećno, samostalno, prihvaćeno i uspešno. Ako se vodimo ovim prioritetima, veoma lako dolazimo i do podele odgovornosti.

Prvo pravilo koje se nameće jeste pravilo granica – kada uvodimo granice, ko ih određuje i sa kojom idejom? Zavisno od uzrasta deteta postoje granice koje moramo postaviti, kako bismo pre svega zaštitili dete, ali ga naučili i da brine o sebi i svojoj okolini. Kada nametnemo detetu pravila ponašanja/granice, vodeći računa o detetovim mogućnostima, mi dajemo detetu šansu da iskoristi svoje potencijale, da istražuje ali i da se prilikom tog istraživanja oseća sigurno. Dakle, koja je ovde odgovornost roditelja – budite autoritet svom detetu, naučite ga poštovanju i sigurnosti. Kako?

Da biste bili dobar autoritet, morate da verujete u odluke koje donosite, budite dosledni i istrajni. Neke odluke ćete preispitivati i to nije loš znak, jer dokle god preispitujete svoje odluke (u granicama koje vas ne uznemiravaju), na odličnom ste putu da postanete dobar model svom detetu.

Šta podrazumevamo pod dobrim modelom?

Neretko mi se roditelji dece žale kako deca nisu naučila da brinu o svojim stvarima, da ne preuzimaju odgovornost, da ne spremaju svoju sobu… Tu se postavlja samo jedno pitanje – kako ste ih naučili da brinu o svojim stvarima, da preuzmu odgovornost? Ako idemo za svojom decom i sklanjamo igračke, ako sami pakujemo ranac detetu za školu, ako stalno opominjemo dete da se adekvatno obuče, očešlja, umije… Da li smo mi model koji ukazuje detetu da treba da bude samostalno, da vodi računa o svojim stvarima i da preuzme odgovornost ili smo model koji kaže Ne brini, ja ću sve uraditi, preuzeću sve tvoje obaveze?

Kao što vodite računa da naučite dete da se na ulici javi vašim poznanicima, da bude pristojno i ne govori dok vi govorite, naučite ga i da spremi svoje igračke tako što ćete mu na uzrastu od godinu dana pomoći, vi ćete spremiti većinu igračaka, ali radićete to zajedno sa vašim detetom, time ćete mu ukazati poštovanje i poverenje da je dovoljno samostalno da može da dobije zadatak. Kako dete bude starije tako će vaša pomoć u spremanju igračaka izostajati, a dete će postati svesno svoje odgovornosti. Ovo se ne odnosi samo na igračke, već i na oblačenje, hranjenje, sve one aktivnosti koje čine dan, vas i vašeg deteta.

Pravilo koje vam pomaže da postanete dobar model je i pravilo Tri puta. Ovo je pravilo kojim uspostavljate poštovanje, autoritet i učite vaše dete da svaka akcija podrazumeva i određenu reakciju. Često se navodi da dete ne reaguje na zabrane ili jednostavne naloge poput dođi, uzmi, nemoj… Ideja je da detetu kažete jednom nalog i čekate reakciju nekoliko sekundi (dajte detetu vremena da čuje nalog ali ne i previše vremena da ga zanemari), ako reakcija izostane – opet izgovarate nalog, ali ovog puta uz ime deteta ili dodir deteta po ruci, ramenu. Ako reakcija opet izostane, prilazite detetu, ponavljate nalog i izvršavate ga ZAJEDNO sa detetom. Primer: Ako ste detetu rekli Daj mi čašu! – uzimate detetovu ruku i zajedno sa detetom uzimate čašu, stavljate je u svoju drugu ruku i izgovorite Izvoli i Hvala.

Na ovaj način dete povezuje da vaš nalog podrazumeva određenu akciju, te se uči komunikaciji što mu omogućava da i sam iskaže svoje potrebe i da vam se obrati, imajući poverenja da ni vaša reakcija neće izostati. Ako pak detetu više puta kažete isti nalog, a dete ne reaguje zbog čega vi ili odustanete, ili sami izvršite nalog, ili svoju pažnju zaokupite nečim drugim, dete neće vaše reči i nalog povezati sa akcijom, pa nemojte da se iznenadite ako dete postane neposlušno, ono samo nije svesno vaših očekivanja.

Ovde je važno istaći da kada se radi o akcijama deteta koje ugrožavaju njegovu sigurnost, nećete čekati i dati detetu prostora, već ćete odmah reagovati.

Treće pravilo je – pravila i granice ne isključuju vašu ljubav! Roditelji često brinu da nametanjem pravila, insistiranjem da se određen nalog izvrši ili reakcijom na postupak deteta koji ugrožava dete, pokazuju detetu da ga ne vole! Važno je znati da brigom o detetu, učenjem deteta pravilima i nametanjem granica vi detetu ukazujete na to koliko vam dete znači, koliko ga volite i koliko mu dobrog želite, i to dete oseća! Ovde se opet vraćamo na rečenicu sa početka teksta – ali vi u to isto morate da verujete.

Šta to znači – kada dete radi ili zahteva nešto što u tom momentu nije dobro za njega ili nije moguće da mu se ostvari – jednostavno detetu recite NE! Ali to mora da prati i vaša gestikulacija, ne možete reći ne i u isto vreme se detetu osmehivati, ili mu izgovarati ne glasom koji nije autoritativan (pri čemu ne treba ni da vičete samo budite odlučni). NE ili bilo koja druga zabrana ili dopuštenje svakako treba da propratite i obrazloženjem, koji je opet u skladu sa detetovim uzrastom i mogućnostima. Ovakvim stavom vi umanjujete šansu da dete dugo negoduje, da neadekvatno reaguje jer učite dete autoritetu i poštovanju. Važno je reći da kada je dete preplavljeno određenom emocijom, sačekajte da se smiri i tek onda obrazložite detetu odluku, ali vaša odluka je i dalje konačna. Probajte, ali ne zaboravite – budite dosledni!“

Izvor: B92

Dr Ranko Rajović gostovao je nedavno u emisiji RTS Ordinacija, gde je govorio o tome kako se okruženje promenilo, šta je zadatak roditelja i nastavnika danas, kako se postavljaju granice deci i na koji način treba da se pobrinemo da napravimo balans između onog vremena koje deca provede ispred ekrana i u nekim fizičkim aktivnostima.

Na prvo pitanje voditeljke, kakva su deca danas i da li su drugačija od prethodnih generacija, doktor kaže:

„Da li je okruženje danas isto? Nije, a okruženje je 100% važno. Svaka nova generacija upisanih u prvi razred malo je slabija od prethodne. Pa šta će onda biti s decom ako budemo i dalje uporno koristili iste metode? Biće sve lošiji. Dakle, moramo da menjamo metode.”

Dr Rajović kaže da je danas motorika kod dece osetno lošija, opšte znanje takođe, pažnja slabija, rečnik siromašniji. To znači da je problem nastao pre škole. I za to ne možemo kriviti samo roditelje jer je veliki problem i okruženje. Onda dolazi novi problem, a to je škola. Deca, zbog nepravilnog razvoja ne mogu da održe pažnju, ne mogu da čitaju, da pišu, iako su inteligentna.

O manipulaciji i granicama
„Dete kad je srećno i mi smo. I tu je prostor za manipulaciju. Što je dete starije više kontroliše roditelje ako nisu postavljene granice. Tu dolazimo do problema mobilnog telefona. Armija roditelja ne zna šta će sa decom. Detetu je teško postaviti granice, pa oni idu do toga da se bude noću da igraju igrice. Dete kad igra igricu dobija endorfin u više navrata i postaje takoreći zavisno. Endorfinski stimulansi su morfijumski, to je kao droga.” – upozorava doktor Rajović.

Govoreći o majkama koje neumorno paze da dete dok prohodava ni slučajno ne padne, doktor kaže da je to velika greška.

„Dete kada prohodava treba da padne 500 puta u tri meseca. Pa mora da nauči da padne! Na jednu ruku, na drugu, na obe… ako ne nauče, onda kad dođu u vrtić, zalepe se kao daske. Jer ne znaju da padnu, nisu naučili. Roditelji moraju da shvate, zaštićivanje je dobro, prezaštićivanje je loše po dete. Dobar primer je instinkt koji majke imaju. One kada uzmu svoju bebu one je nose tako što je okrenu ka sebi i prislone na grudi. To je majčinski instinkt. A kad tata tako nosi bebu? Samo kad mama gleda. Tata je prebacuje iz jedne u drugu ruku, igra se s njom, vrti je i tako aktivira vrlo važne regije u mozgu. Pustite tate da rade ono što je njihovo.” – kaže doktor, koji je neuroendokrinolog i osnivač NTC programa učenja.

Kako se gradi autoritet
Doktor Rajović tvrdi ono što svi mahom već znamo, a to je da dete mora da ima granicu.

„Moj sin Danilo je za 5. rođendan dobio neku video-igricu i pošto ja nisam baš za to pitao sam rođaku koja je to kupila – zašto? Ona mi kaže: Pa Ranko nemoj da si primitivan, svi to imaju, kako će da se igra s drugom decom, ako ne zna ništa o tome? Pa vi vidite gde je tu logika, kad on tu igricu igra sam.”

Doktor kaže da je odlučio da sinu dozvoli da igra pola sata dnevno, ali je to ubrzo počelo da izmiče kontroli.

„Pokušao sam da mu objasnim da neće imati dobru akomodaciju oka, da će imati problem s pažnjom kad krene u školu, neće moći da čita duže od 15 minuta i da se to zove disleksija, on me je pustio da završim i pitao: ‘Je l mogu sad da igram?’. Ja vidim da ne vredi.

Dobro, kažem, pošto si me prevario par puta, sad ću da ti uzemem ovo dok se ne dogovorimo. ‘Tata, vrati, dogovorićemo se.’ Pitam ga ja onda:

‘U redu, hoćeš da igraš ovo jednom ili dva puta nedeljno?’

‘A ne, ja hoću svaki dan.’

‘Jednom ili dva puta nedeljno? Ako se ne dogovorimo uzeću ti. Imaš 10 sekundi. 10, 9, 8…’

‘Dva puta.’

Onda smo dogovorili, po istom principu, da to bude pola sata, ponedeljak i četvrtak. Potpisali smo ugovor, koji sam fotografisao. Već sutra je on prevario. Uzeo sam mu telefon, plakao je raznim vrstama plača. Sledeći put kad je prevario, plakao je sat vremena. Treći put nije ni plakao. Shvatio je da postoji granica i da kad je pređe nema nazad. To je mudrost roditeljstva, postavljanje granica. Roditelji moraju da se edukuju, da čitaju, da vide šta je novo da bi naučili da se na pravi način postave.” – tvrdi doktor Rajović.

Nije problem da dete gleda pola sata u ekran pa da posle toga ode pola sata ili sat napolje da se istrči to nekako nadoknadi. Problem je ako nema kretanja, već se sve svodi na gledanje u ekran, glavna je poruka koju doktor želi da pošalje roditeljima.

Na pitanje kada je u redu dati detetu uređaj, doktor Rajović kaže da on pre škole nikako ne bi davao deci telefone u ruke, iako zna da je nemoguće.

„Dete ima dosadu kao faktor razvoja. Kad mu je dosadno ono mora da misli, da smišlja, da koristi igračke za zabavu. Kad mu uključite crtani, ono ne mora ništa da radi, rešen je problem dosade. Detetu se to dopadne, hoće da sve probleme rešava tako, odmah i sad. Kao što crtani rešava problem dosade odmah i sad.”

Govoreći dalje o važnosti pokreta kod dece on dodaje da su najvažniji predmeti do 12. godine fizičko, muzičko i likovno. Glavna aktivnost je kretanje, a mozak se razvija u pokretu, zato je posao deteta da se kreće. Ako dete ne može da se kreće u nazad, ono sutra neće razumeti matematiku u minusu. Deca treba da budu od jutra do mraka u pokretu. To im omogućava razvoj. Park, igrališta. Što im više otežamo pokrete, ono se bolje razvija. Šetnja po ivičnjaku, pentranje, to je ono što im treba.

„Ja sam svestan da ne može baš svaki dan u školi fizičko, ali postoje načini da deci obezbedimo kvalitetan razvoj i na redovnoj nastavi. Na primer, neki učitelji s kojima ja radim, uzeli su lastiš, povezali klupe njime, tamo gde deca prolaze i okačili zvončiće. Onda, kad dete ide na tablu, prolazi tuda, preskačući prepreke, i u rikverc ide nazad. Cilj je da zvonce ne zazvoni. Tako se može nadoknaditi taj nedostatak kretanja.”

„Uroš Petrović je na jednoj radiionici osmislio zagonetku: U kakvoj su vezi albastros i broj 40? Niko ne zna, ali kreće pogađanje:

Raspon krila, ima 40 dm? – Odlično zapažanje, ali nije, nego 35.
Toliko godina živi? – Aha, dobro razmišljaš, on živi na moru, zdravo se hrani i dugo živi. Čak 80 godina.
Toliko dana leži na jajima? – Super ideja, a zato što je velika ptica, dugo leži, i to 60 dana. Kokoška je manja, ona leži 21 dan, a albatros 60.

Tako se uči. Svaki put kad daju odgovor ja ih ohrabrim time da dobro razmišljaju, ali onda kad shvate da odgovor nije tačan osete ono uzbuđenje kao kad otvarate poklon a ne znate šta je unutra, pa jedva čekate da otkrijete. Tako dobijene informacije deca pamte, tako se uči. Ne daje mu se informacija na tacni kao u školi. Važan je put do znanja.

Kad sam ih posle pitao koliki je raspon krila, koliko leži albatros na jajima, svi su u glas odgovarali. Inače, albatros može da leti 40 kilometara na čas.”

Sve što dete kaže, svaki odgovor koji da, treba da se ohrabri. Kada pogrešno odgovori, ne morate ni da kažete da je to netačno, dovoljno je da prevrnete očima, da se dete obeshrabri. Dete treba učiti da misli, tvrdi doktor Rajović.

„Roditelji kad imaju malu decu kupe one zaštite za utičnice. Čemu ste vi naučili dete? Pa otići će kod babe i dede, kod tetke, tamo neće biti zaštita. Dete treba učiti odmah uzročno-posledičnoj vezi. Ako krene da gura prste, bolje je da ga odmah pecnete po prstićima, da shvati da ako bude dirao utičnicu, da će to biti neprijatno.” savetuje ovaj stručnjak za dečji razvoj.

Govoreći o tome za koja zanimanja spremamo decu danas, doktor Rajović podseća na to da, od 10 zanimanja koja su danas najtraženija, devet ih nije postojalo pre 10 godina. To znači da mi danas decu pripremamo za zanimanja koja još ne postoje!

„Šta vam to govori? Pa da naš prvi cilj treba da bude da decu naučimo da misle.”

Izvor: Zelena učionica

Za dečji bes nisu kriva deca, već roditelji koji su iz želje da im pruže sve, pružili im previše

Kada bih jednom rečju morao da opišem najčešću grešku koju roditelji danas prave, rekao bih prezaštićivanje.

Naravno, roditelji to rade rade iz najveće ljubavi, ali mora se znati granica između zaštićivanja i prezaštićivanja, kaže na početku razgovora Ranko Rajović, jedan od najvećih stručnjaka za rani razvoj inteligencije kod dece.

“Mora dete kao biološki organizam da se razvija, da izađe i na kišu i na vetar i na sunce, pa i da padne, da možda oguli laktove i kolena. Međutim, vi imate roditelje koji ne daju detetu da padne. Upravo to je prezaštićivanje i to je ono što smeta razvoju deteta.”

Poslednja istraživanja pokazuju kako je svaka nova generacija dece slabija, a kao osnovni krivac se navodi roditelj, i to upravo zbog prezaštićivanja. Roditelj jednostavno ne razvija biološke potencijale deteta.

“Živa bića koja se ne kreću su biljke, one nemaju nervne ćelije. Mi smo živa bića za kretanje, mi imamo najsloženiji nervni sistem. Osnovna karakteristika ljudi je uspravan hod i kretanje. Da prevedemo, mozak se razvija u pokretu. Znamo iz fiziologije da se mozak najviše razvija do druge, treće, pete, sedme i dvanaeste godine. Postavlja se pitanje šta je glavni posao deteta. Pa da se kreće i u tom kretanju da padne i da se povredi i da nauči da se dočeka kada pada. Vi sada imate čudne situacije u vrtićima i školama, da deca padnu kao daska, jer njihov mozak nije naučio ranije kako da se dočeka.”

Kao slikovit primer dr Rajović navodi povodac za decu. Ocenjuje kako je koristan samo u situacijama kada želimo da kontrolišemo kretanje deteta u blizini saobraćajnica i velikih gužvi, ali nikako u parkovima.

“Sigurno ste viđali roditelje koji decu vode na povocu, sličnom onom kao za pse. Pitam roditelje šta će vam to. Roditelji objašnjavaju da dete kada hoda s tim manje pada, ne razvija strah od padanja i brže prohoda. Pa pazite, ako dete ne nauči da padne s jednom, dve, tri godine, kada će naučiti. Dete mora naučiti da skače i preskače prepreke. Prirodno je da to radi pogotovo ako može na pesku, po lišću, senu, plitkoj vodi… U tom skakanju i pomeranju svi mišići rade, mozak to kontroliše i prave se nove nervne veze, sinapse i od toga zavisi njegova inteligencija sutra. Ako mu to ne omogućite onda će skakati po kući što može biti opasno. Nije posao roditelja da spreči dete u skakanju, nego da pazi da se ne povredi”.

Granica između zaštićivanja i prezaštićivanja

“Edukacija roditelja je jako važna. I dan danas kada pitam roditelje koliko je važna genetika a koliko okruženje za inteligenciju, mišljenja su podeljena. Zamislite da su roditelji koji su jako inteligentni dobili sina. Taj sin živi pet godina sam u sobi gde niko s njim ne komunicira. Da li će taj sin biti 50 ili 30 posto kao roditelj. Neće, to dete će biti mentalno zaostalo. Tu vidimo da je okruženje važno skoro 100 posto. Onda često pitamo šta je s genetikom. I genetika je 100 posto važna, ali razvoj tog potencijala zavisi od okruženja.”

Kao jedan od vodećih problema navodi preterano korišćenje računara, odnosno tableta i mobilnih telefona. Jasno je, ističe, da su to sve važna pomagala, ali ako postoje ograničenja, kaže on. Mnogi roditelji će kada su preterano umorni, zabrinuti ili imaju neodložne poslove, detetu dati tablet ili mobilni telefon na po nekoliko sati. Sve do onog trenutka dok je korišćenje pomagala kontrolisano u redu je, međutim sve suprotno tome će prouzrokovati veliku štetu, upozorava Rajović.

“Mi smo sve više okruženi tehnologijom, roditelji to na kraju kupuju da sebi olakšaju život, a to opet na kraju štetno deluje na razvoj deteta. Roditelji moraju biti svesni da je okruženje važno i da ako se menja okruženje a svesni smo kako se brzo menja i to utiče na razvoj deteta. Zato moramo da menjamo neke strategije, pristup razvoja i obrazovanja deteta, jer inače ćemo platiti visoku cenu, a čini se da je već plaćamo.”

Doktor Rajović pojašnjava kako je važno da roditelji znaju šta je dobro, šta nije dobro, zašto je nešto dobro ili zašto nije dobro i kako pomoći detetu tamo gde smo grešili.

“Kinezi bi rekli greške stvaraju iskustvo, a iskustvo je početak mudrosti. Niko ne želi da greši na svom detetu. Najbolje je edukovati se i ne doći u situaciju da se prave greške. Deca brzo rastu, a greške se teško popravljaju”.

Glavni posao deteta je da se igra

Česta pojava je forsiranje dece da idu istovremeno i u muzičke škole, na različite sportove i učenje jezika. U tom slučaju ostaje premalo ili nikako vremena za igru, što nije dobro.

Ne smemo, kaže, doktor Rajović terati decu da idu s aktivnosti na aktivnost ili s druge strane dati mu kompjuter da igra koliko bi želelo.

“Kompjuter nije igra, kompjuter je korist i ne može zameniti roditelje. Šetnja, park, priroda, šuma, odlazak na selo to je nešto što pomaže razvoju deteta. Posao roditelja je da dete bude što srećnije i okretnije. Vreme koje roditelji provedu s detetom nema zamenu. Kada dete prohoda, dete je srećno, ali to je neizmerna sreća i za roditelje, slična situacija je i kada nauči da vozi bicikl ili neku drugu veštinu. To sve čini dete srećnim, ali istovremeno i nas. To je vreme koje jako brzo prođe. Znam ja da s posla svi dođemo umorni, dete nam skače po glavi, ali shvatite da roditelja ne može zameniti tablet i mobitel.”

Kada dete sve rešava plačem

Nepostojanje pravila dovodi do pomeranja granica i razmaženosti dece. A pravila i granice postavlja roditelj bilo da je reč o klikerima, sličicama, kockicama. Napraviti dogovor u startu i držati se dogovora, savetuje naš sagovornik.

“Sigurno ste doživeli da vam dete traži nešto da mu kupite. Roditelji često popuštaju, dete nešto traži, niste u stanju da ga zaustavite i popustite. I to se konstantno ponavlja, tako dete nauči da plačem dobije ono što želi. To se ne sme dogoditi. Na primer, ja sam na jednom predavanju rekao klikeri su dobri. A roditelji za vikend svom detetu kupili odmah 100 klikera, došla sutra baka i kupila još 100. E to više nije igra. Jer sutra dete dolazi u tržni centar i traži dodatne klikere, majka prvo kaže ne može, ali nakon određenog vremena popusti. Pola sata kasnije dete ugleda druge klikere i ponovno zatraži od mame, ali sada na mamino negodovanje počinje da plače, vrišti. Majka ne može da sluša od sramote i opet popušta. U toj situaciji je roditelj problem, a ne dete.”

Kako kontrolisati bes kod dece

Dete koje nema drugog načina da reši problem, rešava ga plačem ili izlivima besa. Najčešće su to razmažena deca koja hoće sve i hoće odmah. I u ovom slučaju je postavljanje granica važno.

“Ja bih tu u prvom redu naveo veliki problem današnjice – to su videoigrice. Veliki broj dece satima sedi i igra. Tada se događa da dete bude nagrađeno određenom dozom endorfina na svakom pređenom nivou, pa red endorfina, pa dopamina. To je kao da se dete drogira. Kada dete izađe iz virtuelnog sveta, nije u stanju da sedi i čita knjigu ili da uči. Njegov mozak je dobio neki nivo frekvencije koji nama biološki ne pripada. I dete se u realnom svetu ne snalazi. Nema socijalizacije, nizak je prag tolerancije i kreću problemi, a jedan od njih su izlivi besa. Granice se moraju postavljati, jer bolje je sprečiti nego lečiti“.

Doktor Ranko Rajović je lekar, neuroendokrinolog, osnivač je Nikola Tesla centra, odseka za mlade talente, postavio je temelje NTC sistema kreativnog učenja. Osnovu ovog učenja predstavljaju savremena naučna otkrića iz neuronauke i pedagogije.

Iako u okviru NTC programa rade i s decom, akcent programa jeste edukacija roditelja, vaspitača i učitelja, kao osoba koje su neposredno zadužene za razvoj deteta i njegovih potencijala.

Cilj obrazovanja, prema mišljenju doktora Rajovića, mora biti razvoj funkcionalnog znanja i kreativnosti, što nije slučaj s načinom učenja i obrazovanja na prostorima bivše Jugoslavije.

“Na prostoru bivše Jugoslavije jako je mnogo dece s razvojnim smetnjama. Učitelji ne znaju šta se dešava. Od poremećaja govora, disleksije, disgrafija, diskalkulija. Deca samo tonu, a mi ih posmatramo. Roditelji su ti koji prvi moraju poduzeti nešto, a onda na red dolaze obrazovne institucije i država.

Mi smo svi bili ubeđeni da su naše škole najbolje, da su naša deca najbolja. Međutim kada su počela PISA testiranja (Međunarodni program procene učeničkih postignuća) naša deca su među poslednjim u Evropi. Naša deca se ne snalaze kada je reč o povezivanju informacija. A to je upotrebno, odnosno funkcionalno znanje. A upravo od tog znanja zavisi bruto nacionalni dohodak. Pa čemu da se nadamo za 20 godina?! Ako naša deca od 15 godina su ispod proseka Evrope. Jedino je Slovenija u boljoj poziciji, ona je iznad proseka i među prvih pet država Evrope. A onda su ispod proseka Srbija i Hrvatska, jako daleko su BiH i Crna Gora i na poslednjem mestu, ne u Evropi nego u svetu je Makedonija.”

Iako će neki reći kako ovaj test nije važan, on je trenutno jedini pokazatelj znanja u određenim zemljama, zaključuje na kraju razgovora dr. Rajović.

Izvor: Radio Sarajevo

10 stvari koje će mi nedostajati kad prestanem da dojim

10 stvari koje će mi nedostajati kad pre…

Ja sam veoma srećna osoba koja je imala mogućnost da do...

Pupak bebe

Pupak bebe

Dani kada je prinova stigla za novopečene roditelje isp...

Torba za bolnicu

Torba za bolnicu

Sve majke pre odlaska u bolnicu na porođaj trebaju prip...

Ishrana za vreme dojenja

Ishrana za vreme dojenja

Majčino mleko je savršena hrana za rast i razvoj bebe. ...

Ishrana trudnica: Hrana koja loše utiče na razvoj bebinog mozga

Ishrana trudnica: Hrana koja loše utiče …

Pravilna ishrana u trudnoći je od velikog značaja za zd...

Roditelji, razbijte stakleno zvono

Roditelji, razbijte stakleno zvono

Da se većina današnjih mladih roditelja pita, na decu n...

Istraživanje dokazalo: Fizičko kažnjavanje utiče na nivo inteligencije

Istraživanje dokazalo: Fizičko kažnjavan…

Nova studija je dokazala još jednu od brojnih štetnih p...

Dadilja oštro: Roditelji, ovde grešite!

Dadilja oštro: Roditelji, ovde grešite!

Dadilja koja je čuvala decu dve decenije na dva kontine...

Proliv kod novorođenčeta

Proliv kod novorođenčeta

Uzroci proliva kod dece su brojni. Među najčešće spadaj...

Široki povoj - da ili ne?

Široki povoj - da ili ne?

U priči sa prijateljima koji imaju decu shvatio sam da ...

Zašto majke odustaju od dojenja i zbog čega to ne bi trebalo da rade

Zašto majke odustaju od dojenja i zbog č…

Zašto pored naučnih dokaza da je majčino mleko najbolji...

Suve oči, otekli kapci, promena dioptrije: Kako trudnoća utiče na vid?

Suve oči, otekli kapci, promena dioptrij…

Kako dolazi do promene u celokupnoj fiziologiji ženskog...

Kako i u kojoj meri dojenje i majčino mleko utiču na imunitet deteta?

Kako i u kojoj meri dojenje i majčino ml…

Često se dešava da majke smatraju ako je dete dojeno da...

Metod „14 dana” za okončanje izbirljivosti kod dece

Metod „14 dana” za okončanje izbirljivos…

Čula sam da postoje (ali dok ne vidim ne verujem) deca ...

Kako da vam dete bude uspešno

Kako da vam dete bude uspešno

Prvo, budite uzor svojoj deci. Bitno je i da roditelji ...

5 novih saveta u vezi sa negom beba

5 novih saveta u vezi sa negom beba

Ukoliko ste nedavno postali roditelj, vrlo je važno da ...

Kako da pospešite razvoj inteligencije kod dece

Kako da pospešite razvoj inteligencije k…

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti...

Raspored prenatalnih kontrola

Raspored prenatalnih kontrola

Tokom trudnoće ćete imati redovne kontrole da bi se utv...

© 2019 Bebiron.net. All Rights Reserved. Web by Soinfo.