septembar 22, 2019

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Zbog čega danas branimo svojoj deci sve ono što smo mi smeli?

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite - dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine.

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati - Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu - ova mama ne zaslužuje imati decu jer ...

Ok, neke stvari imaju smisla - ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne - sme li se to danas, već - zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove - ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada - ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi - od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra.

Igrališta su za slabiće

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji.

Izgubljeni - nađeni

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe.
Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina - brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno - pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti - odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni - sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali - kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban biti dadilja

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi - dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu - maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu - recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Izvor: index.hr

Jedan od problema savremenog vaspitanja dece je u tome što deca ne usvajaju autoritet od roditelja i odraslih koji treba da im služe kao model ponašanja i da ih socijalizuju.

Odnos prema autoritetu se izgrađuje u primarnoj porodici, iz koje dete kasnije kreće u školu, gde na učitelja prenosi prethodno izgrađeni odnos prema autoritetu. Ono što je na prvi pogleda jasno kada posmatramo roditelje koji pokušavaju da vlastitu decu podižu na „savremeni” način, jeste da izbegavaju da se prema deci postave kao nadređeni, kao autoritet. Izbegavajući vertikalni odnos, postavljaju se u jednakopravan, horizontalni odnos sa detetom, pokušavajući da mu budu najbolji drug ili drugarica. Ovi roditelji ne uče decu kako da se zdravo podrede. Zbog toga ova deca dobro funkcionišu ukoliko je odnos horizontalan ili ukoliko su oni ti koji izdaju zapovesti i čija se volja poštuje.

Krizi roditeljskog autoriteta su doprinele savremene teorije vaspitanja koje su podstakle roditelje da razviju odbojnost prema poziciji nadređenog. Dok su se nekada deca plašila da roditelji ne prestanu da ih vole, savremeni roditelji su ti koji se plaše da će deca prestati da ih vole ukoliko budu previše zahtevni ili „naporni”.

Krizi autoriteta je doprinelo i nerazlikovanje između dva bliska pojma sa potpuno različitim značenjem: autoritativnosti i autoritarnosti. Dok je autoritativan onaj ko ima autoritet, kojem se autoritet priznaje, autoritaran je onaj ko se slepo podređuje nadređenima, a od podređenih zahteva istu takvu slepu poslušnost. Nerazlikovanje ova dva pojma je dovelo da mnogi autoritet povezuju sa odnosom gospodara i roba.

Da bismo autoritet ispravno shvatili, treba se vratiti samoj reči koja dolazi od latinskog glagola augere – povećati, uvećati, razviti, obogatiti. Isto poreklo ima i reč autor, onaj koji stvara, tvori, dodaje neku novu vrednost. Roditelj je arhetipski autoritet, upravo zbog toga što hrani dete, odgaja ga i pomaže mu da raste i da odraste. U etimološkom smislu i naše reči vaspitanje (od pitanje, hranjenje, gojenje, danas sa značenjem hranjenja na silu, posebno životinja: „pitanje gusaka”) i odgajanje (od gojiti) takođe imaju značenje uvećavanja i podsticanja razvoja.

Time što su „savremeni” roditelji masovno abdicirali iz pozicije nadređenog, starijeg, onoga ko povremeno zapoveda, vlastitu decu su lišili mogućnosti da izgrade pravilan odnos prema autoritetu i da razviju sposobnost zdravog podređivanja koje se nalazi, prema Frojdu, između slepe pokornosti i stalnog buntovništva. Uzrok za „alergiju” mlade generacije prema autoritetima u školi, na ulici i u društvu, treba tražiti u „spljoštenim” porodicama iz kojih izvire. Zato se ne treba čuditi mišljenju da se vaspitanje bez autoriteta može shvatiti kao moderni način neodgovornog roditeljstva.

Autor Zoran Milivojevic

Izvor: Politika

Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim

Mame često znaju da pogreše imena svoje dece, pa tako stariju ćerku oslove imenom mlađe ili obrnuto.

Istraživanje o pamćenju i kogniciji, objavljeno u časopisu "Kuartz", pozabavilo se ovim fenomenom. U njemu je učestvovalo više od 1.700 ispitanika, među kojima su većinu upravo svoje majke pogrešno oslovljavale. Naučnici su na osnovu rezultata studije dali pomalo neobično objašnjenje:

- Brkanje imena se najčešće dešava iz ljubavi - navedeno je u saopštenju. - Kada vas neko ko vas dobro zna zove pogrešnim imenom, to je rezultat bliskosti među vama. Što ste bliskiji sa roditeljima, naročito majkom, to je verovatnije da će pobrkati vaše ime sa sestrinim ili čak bratovljevim. Zato, ne očajavajte jer imate siguran dokaz ogromne ljubavi.

Izvor: Novosti

Da li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo?

DA li vam se dogodilo da pomešate imena svoje dece i da zovete jedno misleći na drugo? Ne brinite, reč je o uobičajenoj pojavi, pokazala je studija Djuk univerziteta u kojoj je učestvovalo 1.700 ispitanika. Polovina je otkrila da su ih roditelji ponekad zvali imenima braće i sestara, pa i kućnih ljubimaca. Takođe, dešavalo se i da im prijatelji pogreše ime.

Istraživanje je pokrenula Sandra Defler prisećajući se kako je njena mama umela da je doziva imenom psa, što joj je u detinjstvu smetalo, ali sada je shvatila da je reč o načinu na koji mozak funkcioniše - on, poput biblioteka, slaže informacije u određene kategorije. I kao što će u bibliotekama knjige o istoriji biti grupisane na jednoj, a one o psihologiji na drugoj polici, tako su u našem mozgu imena bližnjih u istom folderu.

Zato je moguće da dete nazovemo imenom njegovog brata ili sestre, a prijateljima zamenimo imena. Zanimljivo je da će se zabuna lakše dogoditi kad smo ljuti i frustrirani, kao i da ćemo češće dete nazvati imenom psa nego mačke. Naučnici veruju da razlog leži u činjenici da su psi društvenije životinje, da se češće odazivaju kad ih zovemo, da više upotrebljavamo njihovo ime, pa samim tim lakše dolazi do zabune.

Izvor: Novosti

Blogerka Gilisa Džejn podelila je na Fejsbuku iskrenu ispovest o majčinstvu i priznala ono o čemu mnoge majke ćute. Njenu ispovest, koja je podeljena više od 70 hiljada puta, vam prenosimo u celosti:

Niko mi nije rekao da je savršeno normalno što niste „voleli“ svoju bebu prvi put kad ste je videli i kada su vam je stavili u naručje. To je OK. Isto sam se osećala kada sam videla svoju placentu preko bebe i zaista mi nije bilo do maženja sa njom.

Niko mi nije rekao da će šavovi tamo dole da bole mnogo više nego porođaj.

Niko mi nije rekao da dojenje toliko boli. Da li je to normalno? Svako ko kaže da ne bi trebalo je dopola u pravu. Ukoliko postoji bol, to je znak loše laktacije, ali i znak da nešto tako jako vuče vašu bradavicu. Potrebno je nedelju ili dve da se taj bol smiri. A onda vaš partner može da vas slika jer ćete se konačno slatko smejati i nećete biti besni.

Niko mi nije rekao da će svi imati mišljenje o mojoj bebi – kako da je hranim, kako da je oblačim, kako da joj dam ime, kako da je uspavljujem, zašto treba da je uspavljujete samo pet sekundi dnevno inače će biti razmažena i kako ako je ne držite u rukama 24/7 niste dobra majka, itd...

Niko mi nije rekao koji je ljubazan način da oterate sve te ljude da odj...

Niko mi nije rekao da zaista više nikada neću biti sama. To uključuje i veliku nuždu, ali i brijanje kojem moje dete prisustvuje. Posebno kada malo porastu, pa upadnu dok se brijete tamo dole, a onda se vi molite da nisu nabili traumu do kraja života.

Niko mi nije rekao da onda kada se naviknete da više ne budete sami vam nedostaju čak i kada spavaju jer su tako slatki. Tako slatki! Otvorio je oči?! Beži, bežiiiii!

Niko mi nije rekao da je jedenje biskvita i ispijanje čaja zdrava dijeta. Jer nije! Ali pomaže vam da pregurate dan, tako da koga briga.

Niko mi nije rekao da će beba učiniti da ponekada mrzim muža. Da bih se nekada radije mazila sa bebom. Ali niko mi nije ni rekao da ću poželeti da umrem od sreće kada ga vidim kako se igra sa bebom. A onda i raširiti noge kad predloži drugo.

Niko mi nije rekao da uprkos tome što bih ranije mislila da ništa od ovoga ne mogu, me moji instikti ipak neće izneveriti. Svi se snalazimo, kod nekog to izgleda kao da je lakše, kod nekog teže.

Niko mi nije rekao da će biti trenutaka kada ću se plašiti, osećati čudno i kao da to nisam ja. Mislila sam da to nikome ne smem da kažem jer se niko tako ne oseća, a onda sam podelila ove reči i videla da se tako oseća hiljade vas.

A onda ste mi rekli da ovo ne traje zauvek. Da se nekad vrati i da hoćete da pobegnete, ali svi do jednog ste rekli da samo postaje bolje! Lakše! Da će proleteti! Da vredi!

Izvor: Super žena

Jeste li ikada gledali druge roditelje kako komuniciraju djetetom? Mark VanDam, stručnjak za govor i sluh na Washington State Universityju promatrao je i snimao mame i tate u interakciji s njihovim bebama kako bi utvrdio razlike komunikacije majke i oca s djetetom.

Otkriće do kojeg je došao nimalo ne čudi. Naime, Mark VanDam je dokazao kako mame razvijaju poseban majčinski način komunikacije, prirodno majke mijenjaju ton glasa i sklonije su tepanju i gugutanju, dok očevi u većini slučajeva govore bebi kao odrasloj osobi.

Tako je potvrđena teorija da su majke zadužene za intimnije povezivanje s djetetom već putem govora, dok tate pripremaju bebu za komunikaciju s ostatkom svijeta razumljivim i jasnim govorom.

No, često se postavlja pitanje koji pristup je bolji za dijete. Fran Walfish, psihoterapeut s Beverly Hillsa smatra kako je odgovor vrlo individualan i razlikuje se od djeteta do djeteta. Od mama se očekuje ovakav način pristupa jer su osjetljivije zbog divljanja hormona, ali i intimnost od prvih dana je nekako "urođena", dok se tate bitno razlikuju. Ima onih koji će biti jednako raznježeni poput majki, no većina je ipak staloženija i razgovara s djetetom kao s odraslom osobom.

Svi se u javnosti ponašamo ozbiljnije nego u toplini vlastitog doma, pa je upravo zato istraživanje provedeno u domovima novopečenih roditelja, jer su tamo najopušteniji.

Na bebino gugutanje u toplini vlastitog doma majke su odvratile gugutanjme u čak 88-94% slučajeva, dok su tate odgovorile tek u 27-33% slučajeva.

Bez obzira na način komunikacije, svi znanstvenici su složni u jednom, bilo kakav oblik komunikacije s djetetom svakako je dobar za njegov razvoj. Tako se poboljšavaju djetetove jezične vještine i djeca s kojom se mnogo priča ili guguće u pravilu ranije počinju izgovarati prve riječi.

Vrijeme da ozbiljno porazgovarate s vašom bebom!

Izvor: index.hr

Modrozelene okice na predivnu mamu ili nebeskoplave na tatu zavodnika? Koje boje očiju može imati vaša beba?

To zavisi od kombinacije gena. Za svaku osobinu je odgovorna grupa gena, a ne samo jedan gen. Tako je i za boju očiju.

Recimo, roditelji s crnim, izuzetno tamnim očima, ne treba da očekuju plavooko dete. Osobe s smeđom kosom i očima, mogu dobiti dete s plavim očima, ali ipak su češći slučajevi da njihova deca imaju oči kao i roditelji, odnosno smeđe. Osobe sa svetlim očima i kosom, imaju najveće šanse da im i dete ima plave ili zelene oči. Ako jedan od roditelja ima svetlosmeđe oči, a drugi plave, onda oči deteta mogu imati bilo koju od boja.

Istraživači kažu kako su velike usne obično nasleđene od oca, a da u globalu, devojčice uvek više liče na očeve, a dečaci na majke.

Dečaci dobiju od majke jedan hromozom X, koji im određuje izgled, a devojčice dobiju po jedan X hromozom od oba roditelja.

Boja kose takođe prati slična pravila prisutna kod određivanja boje očiju. Tamnije ili svetlije nijanse zavise od količine melanina.

Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Prdeo, govorio- isto ti je.

Tu rečenicu je pred nama i nama, njenim unucima, naša baka Mara najčešće ponavljala. Nikad osuđujući, nikad kao da jadikuje, prekoreva, već više onako usput, utefteri za sebe. Tiho konstatuje.

I ode dalje. Nakon što je mirno isprobala sve za šta je verovala da će da deluje, do nas da dopre.

Ode da radi nešto pametnije.

I evo ga! Taj porodični arhetip kao zloduh se nadvio iznad moje savršene predstave o roditeljstvu. Da, teoretske. Začete još pre začeća, dok još o deci nisam imala ni pojma, ali sam se za njih spremala gutajući brdo literature o razvojnim fazama. Verovala da se spremam, tačnije. Evo ga kezi mi se u lice, puca od smeha, a ja?

Pucam po svim šavovima.

Kako su se pod našim krovom sudarili kriza druge, kriza treće godine, preduga pecaroška apstinencija i kriza srednjih godina (u daljem tekstu, iz obzira prema autorki, postpubertet), pucam jer pucam u prazno.

Jer besomučno ponavljam u krug iste rečenice.

A to ni do koga ne dopire.

I ne da mi dođe da odem, nego bih iz sopstvene kože da iskočim, da pobegnem.

Stigle su nas razvojne faze.

Ona moja do juče divna deca odjednom kao da su u posedu samog đavola. Uši im je zaglunuo, glasne žice podmazao, u dupeta ubacio sveže pundravce najnovije generacije, u glave neke sulude ideje da imaju svoje “ja”, svoju volju i mišljenje, iako ta ista dupeta još uvek brišem ja. A i noseve.

Glina za koju sam verovala da smo je divno oblikovali odjednom mi klizi pod prstima, otima se, raspada.

Ne zna šta hoće, ali zna šta neće- neće ništa! Sve je NE.

Ne kod njih, nemoj ko mene.

 Nemoj da: udaraš seku, štipaš seku, piješ vodu iz bazena, kakiš u gaćore, piškiš u krevet, stavljaš prljave ruke u usta, izazivaš batu, ližeš prljave igračke, ližeš kolica u supermarketu, praviš haos tokom kupovine, sediš tako blizu tableta, non stop da plačeš, da vrištiš, otimaš igračke, da se svađaš, da voziš po sredini puta, da me grizeš…

Suludo je, zar ne? Takve stvari tražiti od deteta. Sad kad ih vidim ovako napisane i meni tako izgleda. To onda više i ne bi bilo dete.

I to je prvo što sam uradila. Sve “Nemoj” molbe sam zapisala.

I nad njima se sita ismejala.

Gleda me s kraja rečenice onaj usud kezavi, sada mrtav ozbiljan, silazi s tačke na i, mudruje- …kažem ti ja, iskuliraj, opusti se.

Sve ikad napisano o fazama razvoja i krizama sam, uz dužno poštovanje autorima što su diplomirali, bacila. Ništa vam to ne treba. Po tome se radi kad ste zdrave pameti. Kako, to još nisam dokučila, pošto je to uglavnom kad deca nisu sa vama.

Razvojne faze su vam kao grip. Ako radite po receptu, traju dve nedelje, ako se ne držite uputstva, trajaće 14 dana! Jedino što možete je- da izdržite. Naravno, na nogama.

Umesto galame?

Ignorišite. Ne decu, već pundravce, ponašanje. Ćutanje je nekad najbolji način da se ono bitno kaže. Tišina se ponekad čuje najglasnije. Kad nastane dreka, dišite. Setite se gripa- proći će.

Budite strateg, o granicama pregovarajte kad nastupi zatišje. Kao papir kad izleti iz štampača, kad tad mora da padne. Na sličan način sila zemljine teže radi i za vas. Sve što izgovorite, kad tad će da “legne”.

Kažu da se deci sluh formira najkasnije do 40-te.

A do tada? Idite radite nešto pametnije.

I ne zaboravite da im besomučno ponavljate jedinu rečenicu koja dopire, jedinu sa kojom nema greške: ma šta radio, volim te.

Na neki samo vaš način.

Ili, kao moja baka: prdeo govorio, isto ti je.

Napisala: Ljubica Balać
Izvor: Mama na ćoše

Jesen i zima su periodi kada vladaju virusi i druge bolesti koje su praćene groznicom.

Nažalost, deca često pate od visoke temperature tokom hladnog perioda. Stručnjaci kažu da se visoke temperature ne treba plašiti. Najvažnije je da znate kako ublažiti stanje deteta i šta se ne sme učiniti pod bilo kojim okolnostima.

Ne trljajte dete alkoholom i sirćetom

Neki roditelji i dalje koriste "bakine" metode za lečenje dece. Zapamtite, dete ne treba masirati alkoholom. Bilo koji alkohol je otrov za dete, a na povišenoj temperaturi veoma brzo prodire u krv i pogoršava opšte stanje. Isto važi i za sirće.

Važno: naročito je opasno trljanje, ako dete ima hladne ekstremitete.

Ne dajte analgetike

Zapamtite, deca mlađa od 12 godina smeju da uzimaju paracetamol i brufen koji snižavaju temperaturu. Analgin, aspirin i drugi lekovi su kontraindikovani za bebe i malu decu.

Nemojte utopljavati dete

Kada dete ima groznicu vazduh u sobi bi trebalo da bude hladan i svež. Ako dete sa temperaturom utoplite i pokrijete, zagrejate ćete ga još više.

Važno: Temperatura je znak da je telo u procesu borbe protiv infekcije. Telu je potrebna povećana temperatura radi efikasnijeg rada i zaštitnog mehanizama. Prema tome, nemojte smanjivati temperaturu, ako ne prelazi 38,5 stepeni.

(Kurir.rs/Zenskimagazin, Foto: Profimedia)

Čuveni stručnjak pojašnjava zašto ima sve više dece s razvojnim smetnjama i koje su to greške koje mi roditelji najčešće pravimo

„Od dece pravimo biološke invalide. Ako moram izabrati samo jednu – najveća greška je definitivno prezaštićenost. Ne dopuštamo im da razvijaju svoje biološke potencijale pa nam se dogodi da u školi ne mogu pisati, sediti, skočiti unazad… Deca imaju sve više oštećenja u razvoju, a za to su najodgovorniji roditelji”, rekao je dr Rajović.

Jedan od najcenjenijih stručnjaka po pitanju odgoja dece dr Ranko Rajović, osnivač je NTC programa, a trenutno je u pregovorima da ga uvede i primeni u Hrvatskoj. NTC je, prema njegovim rečima, najlakše opisati kao primenu medicine u pedagogiji. To je sistem učenja usmeren razvoju kognitivnih sposobnosti kod dece. Rajovićevo mišljenje je da se s razvojem kreće još iz utrobe, a najveće greške roditelji rade već u prvih nekoliko meseci života.

Bojenje sobe u plavo ili ružičasto – prva greška!
Poznato je da se mozak bebe razvija već tokom trudnoće pa je bitno da majka pazi što jede. Kad se dete rodi, ističe dr Rajović, kreće intenzivno povezivanje regija mozga pa je važno edukovati roditelje.

„Prva greška je bojenje dečje sobe u plavu ili ružičastu. Za razvoj mozga bitan je kontrast, a beba koja ne vidi ništa osim kontrasta ima oko sebe pastelnu jednoličnu boju. Tu smo ih zakinuli za prvi pokret – pokret očiju. Onda kad nose bebu, roditelji panično fiksiraju glavu. Ja im kažem, ljudi, glavicu treba pridržavati, a ne imobilisati kao da nosite pacijenta”, priča dr Rajović te ističe kako su ti prvi pokreti važni da se ne bi razvili poremećaji koncentracije i mnogi drugi.

Primitivni refleksi – dopustite im da sami ustanu i padnu
Oni su, nastavlja, potrebni da bi mozak razvio neke važne regije. Primitivni refleksi, poput dizanja ramena i okretanja glave, služe upravo razvoju mozga i ne smeju se sprečiti. Isto je, napominje, i sa okretanjem, puzanjem, hodanjem, penjanjem…

„Svaka od tih radnji ima svoju funkciju. Kad im ne date da probaju sami padnu i ustanu, dobijemo decu koja sa sedam godina padaju kao daske, na glavu. Pa neće hodati po rubu balkona. Na travi ili pesku moraju naučiti sami. Funkcija prohodavanja je da padnu 500 puta i nauče da pruže ruke. S druge strane, svaki taj mali momenat za koji ih zakinete znači da se jedan mali deo u mozgu nije povezao. Pa kad je takvih grešaka 20, računajte… Dobijemo decu sa oštećenjima. I to nije bolest, za to nema leka. To su razvojne smetnje nastale u najranijoj dobi, a mogu se vrlo lako izbeći”, upozorio je dr Rajović.

Ne miksajte im hranu
Druga stvar koju ističe jeste da treba izbeći miksanje hrane. Kad dete počne da dobija zube, odmah treba uvesti krutu hranu, u početku malo, pa postupno povećavati komadiće i količinu.

„Fiziologija mozga je takva da se milijarde impulsa šalju kad jedemo i dotičemo hranu, žvaćemo… Sve je to važno za razvoj inteligencije. Kad dete i s dve godine jede miksanu hranu, nije razvilo ni jezik ni čeljust, pa se ne može očekivati ni da će razvoj govora teći normalno”, pojasnio je dr Ranko Rajović.

Izvor: www.klokanica.24sata.hr

ŠEST nedelja od porođaja konačno sam dobila osmeh od moje bebe devojčice i osetila da roditeljstvo može da bude zabavno, napisala je jedna čitateljka portala ''Popsugar''.

Ona je navela da je mesec dana živela u "beskrajnom krugu hranjenja, promena pelena i flačicama". Posle osmeha, poručuje, konačno je osetila lepšu stranu roditeljstva, ali i olakšanje.

"Ovaj "društveni osmeh" (za razliku od refleksivnog mlečnog osmeha) je važna prekretnica u životu novorođenčadi. Znajući da mi još mnogo toga predstoji, rekla sam sebi da moram da promenim stav po pitanju prekretnica. Dok god mi lekar govori da se sve odvija kako treba, ne bi trebalo da preterano obraćam pažnju na datume i prekretnice", napisala je ona.

Objasnila je još i da svakog meseca pregleda koji novi "trik" može da očekujem od bebe, te da više ni ne brine ako joj treba malo više vremena, piše Popsugar.

Doktor Robin Džejson, uvaženi pedijatar, rekla joj je da je to zdrav pristup.

"Roditelji mogu da se uplaše kad vide da dete mlađe od njihovog govori ili hoda bolje. Međutim, moraju da zapamte da smo svi različiti. Roditelji slušaju mnogo o autizmu i kašnjenju u razvoju, ali većina dece je normalna i raste okružena ljubavlju", rekla je dr Džejson ovoj mladoj majci.

Izvor: novosti.rs

Većina roditelja tek kada dobije drugo dete može da se osvrne i shvati koliko su preterivali sa nekim stvarima kada su dobili svoje prvo dete.

Kada dođe prva beba većina roditelja nije spremna i uvek je tu strah od nepoznatog. U strahu da se nešto loše ne desi ako ne ispoštuju ono što su pročitali u nekom priručniku o nezi bebe, često pribegavaju postupcima za koje kasnije shvate da su bile potpuno bespotrebne.

1. Terali ste dete da jede više nego što mu je potrebno
Maloj deci treba dosta manje hrane da bi zadovoljili dnevne potrebe svog organizma ali to je stvar koju većina roditelja, koji su se po prvi put našli u toj ulozi, ne shvataju.

Neretko će pribeći moljakanju ili pak kažnjavanju dok deca ne pojedu određenu količinu hrane za koju oni smatraju da im je potrebna.

Ali kada ste dobili drugo dete ili je neko iz vašeg okruženja dobio bebu, a vi ste ga posmatrali kako radi isto to -shvatili ste da kada dete bude gladno- samo će tražiti.

2. Bespotrebno ste budili dete
Da li ste se i vi sa prvim detetom slepo se držali rasporeda hranjenja ili igranja i zbog tih aktivnosti budili vašu bebu? Plašili ste se da neće zaspati tokom noći pa ste joj uskraćivali dnevne dremke? Budili biste bebu kada dođu gosto koji žele da je vide?

Kasnije ste shvatili da nijedan od navedenih razloga nije dovoljno dobar da probudite vašu bebu.

Ko želi da je vidi može to da uradi i dok ona spava a i zašto bi propustili retku priliku da na miru popijete kafu?

3. Perali ste sve što je palo na pod
U narodu se kaže da kada prvo dete pojede nešto sa poda, zabrinuti roditelji su u stanju odma da ga vode kod lekara, kada drugo dete u usta stavi nešto što je palo na pod, roditelji mu isperu usta i operu ruke, dok treće samo malo obrišu, eventualno oduvaju prljavštinu sa spornog predmeta. I ta priča nije nastala bez razloga.

Normalno je da nećete detetu dopustiti da stvalja u usta prljave stvari ili da živi u haosu, ali od malo prašine ili zemlje, ukoliko ste napolju, detetu sigurno neće biti ništa.

4. Kupovali ste isključivo organske namirnice
Na početku ste kupovali isključivo ekološke i organske kašice, domaće neprskano voće, a onda je sve organsko i neprskano polako zamenila svakodnevna hrana koju jedete i vi, koju samo izgnječite viljuškom i gledati vaše dete kako raste i razvija se sasvim normalnim tempom.

5. Prečesto ste menjali pelene
Roditelji praktično lebde oko bebe, posebno kada je u pitanju prvo dete. To podrazumeva često proveravanje i menjanje pelene čim se beba malo umokri.

Sada vam je verovatno jasno da nije bilo potrebe za tim. Pelena može malo da sačeka, nije neophodno da je menjate čim se beba upiški.

6. Kupovali ste skupu odeću
Prvom detetu obično se kupuje sve novo i, uglavnom, skupo. Kasnije shvatite da to i nisu ble najmudrije odluke.

Bebe vrlo brzo prerastu većinu odeće u uzrastu do prve godine a i stvari koje beba svakodnevno bljucka, žvaće i u kojoj puzi nema poente da budu preskupe.

7. Previše ste pazili
Kao i većina roditelja, iz straha niste dopuštali detu da skače, da se oznoji ili isprlja. Međutim, vremenom ili dolaskom drugog deteta shvatićete da "život pod staklenim zvonom" može više da šteti detetu nego da mu koristi, i postaćete opušteniji.

Izvor: yumama.com

Iz najbolje namere da pomognu svojoj deci, roditelji čine neke stvari kojima mogu samo da pogoršaju situaciju, i zato pedijatri savetuju sledeće...

Za roditeljstvo ne postoji priručnik, pa mnoge neočekivane stvari mame i tate moraju sami da shvate i reše. A onda, kako bi doneli što bolju odluku za svoje dete često se informišu na pogrešnim, neadekvatnim mestima ili kod ljudi koji nemaju dovoljno znanja da im daju pravi savet.

Takođe se dešava da roditelje bude sramota da postave neko pitanje jer misle da je prosto ili da se podrazumeva da znaju kako da postupe, pa onda odgovor traže na Internetu, na neproverenim sajtovima.

Iz tog razloga, pedijatri - saradnici prestižnog roditeljskog portala Parentrs.com mole roditelje sledeće:

1. Prestanite savete da tražite na Internetu
U trenutku kada počnu da prepoznaju određene simptome kod svog deteta, roditelji se prvo obraćaju "dr Guglu". I naravno da postoje određeni sajtovi koji vam mogu pružiti korisne informacije, ali nijedan od njih ne može da postavi dijagnozu vašem detetu, a onda i savetuje adekvatno lečenje.

2. Prestanite da dolazite kod lekara za svaku sitnicu
Osim u zaista hitnim slučajevima, kada su u pitanju teške povrede ili ekstremno visoke temperature, nema potrebe da nakon što se pojavi prvi simptom odmah trčite lekaru. Čak i kada niste sigurni i ne možete da prepoznate i ocenite ozbiljnost simptoma ili povrede, uvek radije prvo pozovite odabranog lekara ili neku od specijalizovanih službi kao što je "Halo Beba" u Srbiji.

3. Prestanite da dajte deci antibiotike na svoju ruku
Prirodno je da želimo da naše dete što pre ozdravi, ali lekari napominju da antibiotici nisu uvek pravi izbor. Postoje slučajevi, kao što su bakterijske infekcije, kada je opravdano detetu dati antibiotik. Međutim, u većini slučajeva antibiotik nije potreban.

Prehlada i kašalj se ne leče antibioticima, samo im treba dati vremena da prođu. Šta više, čestim davanjem antibiotika samo može da se izazove kontraefekat i da dečijem organizmu postane teže da se bore sa bakterijama.

4. Prestanite da odbijate da vakcinišete dete
Ironični, isti oni roditelji koji na prvi simptom dovode dete kod lekara su oni koji se plaše ili su oni koji odbijaju da vakcinišu dete, kažu lekari. Postoje mnoga istraživanja koja su dokazala da vakcinacijom možete da prevenirate mnoga teške i smrtonosne bolesti.

5. Prestanite da dozvoljavate deci da neograničeno budu ispred ekrana
Naravno da su razni monitori od telefona, preko kompjutera do televizora deo svakodnevnice naše dece, i nije stvar u tome - zabraniti im! Ne treba im zabraniti, nego im treba obezbediti barem jednak broj sati igre napolju i druženja uživo sa drugom decom.

6. Prestanite da krivite dete da se razbolelo jer je izašlo bez jakne
Vaše dete neće dobiti virus ukoliko izađe do auta ili do prodavnice bez jakne, to je samo jedan od mitova koji nikako da se "razbiju". Virusne bolesti šire se prenošenjem bakterija. Deca dodirnu kvaku, sto, stolicu, ručku u prevozu... A posle diraju nos, usta ili oči, objašnjavaju lekari.

7. Prestanite da izbegavate sistematske preglede
Svi mi živimo brze živote, i jedva uspevamo da "uštinemo" malo slobodnog vremena, i onda kada treba da uradimo stvari koje nisu hitne, kao što su sistematski pregledi, mi ih izbegnemo. Međutim lekari smatraju da je to velika greška.

Kada bi češće dovodili zdravu decu na preventivne preglede, izbegle bi se mnoge bolesti, posebno one koje nisu vidljive okom, kao što su bolesti srca, krvnog pritiska ili deformiteti kičmenog stuba, recimo.

Takođe, ukoliko bi deca kod lekara dolazila zdrava, to bi za njih bilo prijatno iskustvo, a onda se ne bi plašili i osećali nelagodnost da dolaze u ordinaciju ni onda kada su bolesni.

8. Prestanite da koristite štapiće za uši
Vi možda mislite da pomažete svom detetu u održavanju higijene, ali zapravo samo mu dublje gurate vosak u uho. Deca često dolaze kodlekara žaleći se na bol u uhu izazvan velikom količinom voska koji stoji duboko u ušnom kanalu i ppvređuje i druge osetljive delove unutrašnjeg uha.

Najbolje je samo nakon kupanja, obrisati detetu uši peškirom, nikakvo drugo čišćenje nije neophodno jer će se uvo samo od sebe očistiti.

9. Prestanite da paničite zbog povišene temperature
Viskoka temperatura nije bolest po sebi, nego alarm da se organizam sa nečim bori. Samo kada se radi o novorođenčetu ili visoku temperaturu ne možete da spustite danima, onda treba da se hitno javite lekaru. U svim drugim slučajevima ona je samo jedna od stvari koju treba da napomenete lekaru tokom pregleda, kako bi on mogao da postavi što tačniju dijagnozu.

Izvor: yumama.com

Muče li i vas ova pitanja?

Dok su same kod kuće sa detetom ili njih dvoje ili troje, mame često za trenutne probleme, rešenja traže na Internetu - jer je najbrže. Sva njihova pitanja i nedoumice Internet pamti, bilo da su postavljena na Guglu, nekom drugom Internet pretraživaču ili društvenim mrežama, a to daje mogućnost da se dođe do interesantnih statističkih pdataka.

Ekipa sa portala Pure Wow, pokušala je da odgonetne šta mame ( i tate) najviše zanima, a sudeći prema njihovom istraživanju ovo su najčešća pitanja među američkim roditeljima:

1. Koliko košta dadilja?

Amerikanke, sa njihovim minimalnim porodiljski odsutvom, najviše muči pitanje koliko se plaća dadilja i kako izdržati život sa takvim troškom. Takođe, roditelji se interesuju da li dadilja treba samo da čuva dete ili i da se brine o higijeni doma...

2. Kako pomoći bebi da (bolje) spava?

Ne biste verovali, ali društvene mreže su prepune grupa za pomoć roditeljima koji imaju problema sa bebama koje neće da spavaju, a svaka od tih grupa ima pozamašan broj članova koji žele da pronađu najbolji odgovor na pitanje kako da bebe spavaju bolje i duže?

Šteta je jedino što tako univerzalno pitanje koje muči toliko mnogo mama nema i univerzalan odgovor.

3. Kako vezati maramu za nošenje beba?

Još jedno jako često pitanje u ovom modernom vremenu je kako vezati maramu, jer je nošenje beba u marami danas veoma popularno. Iako se na brojnim roditeljskim portalima i grupama može naći pregršt odgovora, mame čini se najviše veruju Jutubu na kom tutorijali sa savetima o različitim stilovima vezivanja marama imaju milionske poglede i lajkove.

4. Zašto moje dete ne želi da jede ništa osim hleba?

Ako je i vaše dete izbirljivo kada je ishrana u pitanju - onda znate zašto je ovo pitanje među najtraženijima. Zato su na društvenim mrežama sve popularniji profili i stručnjaci koji objavljuju recepte sa jelima koja su zdrava, a prilagođena dečjim težnjama.

5. Da li je moje dete normalno...?

Zbog svih modernih saveta i uputstava o vaspitanju dece, roditelji se često pitaju jedno neverovatno pitanje: "Da li moje dete normalno?".

Kako bi pronašli dokaz, istraživačima koji su ispitivali ovu temu nije trebalo puno. Kada su ovo neobični pitanje ukucali u pretraživaču jednog od najčitanijeg roditeljskog portala na svetu - BabyCenter, izašlo im je više od 1300 članaka sa naslovima "Da li je normalno da moje dete puzi unatraške?", "Da li je normalno to što moje dete želi pseću hranu?", "Da li je normalno to što moje dete stalno laže?"....

I kako kažu na portalu Pure Wow, odgovor na sva ta pitanja je isti - da, normalno je, isto kao što je i normalno da se roditelji pitaju baš to.

Izvor: yumama.com

Većina roditelja tek kada dobije drugo dete može da se osvrne i shvati koliko su preterivali sa nekim stvarima kada su dobili svoje prvo dete.

Kada dođe prva beba većina roditelja nije spremna i uvek je tu strah od nepoznatog. U strahu da se nešto loše ne desi ako ne ispoštuju ono što su pročitali u nekom priručniku o nezi bebe, često pribegavaju postupcima za koje kasnije shvate da su bile potpuno bespotrebne.

1. Terali ste dete da jede više nego što mu je potrebno
Maloj deci treba dosta manje hrane da bi zadovoljili dnevne potrebe svog organizma ali to je stvar koju većina roditelja, koji su se po prvi put našli u toj ulozi, ne shvataju.

Neretko će pribeći moljakanju ili pak kažnjavanju dok deca ne pojedu određenu količinu hrane za koju oni smatraju da im je potrebna.

Ali kada ste dobili drugo dete ili je neko iz vašeg okruženja dobio bebu, a vi ste ga posmatrali kako radi isto to -shvatili ste da kada dete bude gladno- samo će tražiti.

2. Bespotrebno ste budili dete
Da li ste se i vi sa prvim detetom slepo se držali rasporeda hranjenja ili igranja i zbog tih aktivnosti budili vašu bebu? Plašili ste se da neće zaspati tokom noći pa ste joj uskraćivali dnevne dremke? Budili biste bebu kada dođu gosto koji žele da je vide?

Kasnije ste shvatili da nijedan od navedenih razloga nije dovoljno dobar da probudite vašu bebu.

Ko želi da je vidi može to da uradi i dok ona spava a i zašto bi propustili retku priliku da na miru popijete kafu?

3. Perali ste sve što je palo na pod
U narodu se kaže da kada prvo dete pojede nešto sa poda, zabrinuti roditelji su u stanju odma da ga vode kod lekara, kada drugo dete u usta stavi nešto što je palo na pod, roditelji mu isperu usta i operu ruke, dok treće samo malo obrišu, eventualno oduvaju prljavštinu sa spornog predmeta. I ta priča nije nastala bez razloga.

Normalno je da nećete detetu dopustiti da stvalja u usta prljave stvari ili da živi u haosu, ali od malo prašine ili zemlje, ukoliko ste napolju, detetu sigurno neće biti ništa.

4. Kupovali ste isključivo organske namirnice
Na početku ste kupovali isključivo ekološke i organske kašice, domaće neprskano voće, a onda je sve organsko i neprskano polako zamenila svakodnevna hrana koju jedete i vi, koju samo izgnječite viljuškom i gledati vaše dete kako raste i razvija se sasvim normalnim tempom.

5. Prečesto ste menjali pelene
Roditelji praktično lebde oko bebe, posebno kada je u pitanju prvo dete. To podrazumeva često proveravanje i menjanje pelene čim se beba malo umokri.

Sada vam je verovatno jasno da nije bilo potrebe za tim. Pelena može malo da sačeka, nije neophodno da je menjate čim se beba upiški.

6. Kupovali ste skupu odeću
Prvom detetu obično se kupuje sve novo i, uglavnom, skupo. Kasnije shvatite da to i nisu ble najmudrije odluke.

Bebe vrlo brzo prerastu većinu odeće u uzrastu do prve godine a i stvari koje beba svakodnevno bljucka, žvaće i u kojoj puzi nema poente da budu preskupe.

7. Previše ste pazili
Kao i većina roditelja, iz straha niste dopuštali detu da skače, da se oznoji ili isprlja. Međutim, vremenom ili dolaskom drugog deteta shvatićete da "život pod staklenim zvonom" može više da šteti detetu nego da mu koristi, i postaćete opušteniji.

Izvor: yumama.com

Postoji mnogo gena koji su odgovorni za jedinstven izgled ljudi. Geni se mešaju pa je nekada teško odrediti na koga dete tačno liči. Za neke gene se, ipak, zna da li potiču od majke ili od oca.

Genetičari su se bacili na posao i ustanovili da kosu najčešće nasleđujemo po majčinoj liniji. Od majke ćete dobiti nožni palac, pa i "broj noge", odnosno veličinu stopala, ako ste žensko. Od oca ćete naslediti nos i uši.

Nije pravilo, ali je češći slučaj da dečaci liče na majke, a devojčice na očeve.

Boju kože određuje stotinak pomešanih gena. Ljudi svetle kose i očiju najčešće imaju plavooke ili zelenooke naslednike.

Ako jedan roditelj ima tamnu, a drugi svetlu kosu, dete će biti tamnije kose ili će dobiti srednju, pomešanu nijansu. Ako je jedan od roditelja kovrdžave kose, dete će takođe biti kovrdžavo.

Sve zavisi i od toga da li ima dominantni gen majke ili oca. Dominantni geni su: tamna koža, tamne oči, kovrdžava i tamna kosa, veliki nos, debele usne, široka brada. S druge strane, slabi geni su: svetla i crvena kosa, ravna kosa, plave ili sive oči, svetla koža, levorukost.

Način na koji će geni delovati na dete koje tek poprima fizički izgled ne može uvek sa sigurnošću da se predvidi. Fizičke karakteristike osobe rezultat su interakcije više roditeljskih gena, pa se ne može znati krajnji ishod.

Izvor: B92

 

SPAVANjE sa decom u istom krevetu - tema je oko koje nema saglasnosti među naučnicima. Dok jedni tvrde da to nije dobro jer povećava rizik od smrti novorođenčeta i čini dete manje samostalnim kasnije u odrastanju, drugi smatraju da se ništa loše neće desiti ako spavate sa mališanom u istom krevetu.

Ni studije ne pružaju jasan odgovor. Neke pokazuju da spavanje sa roditeljima u istom krevetu stvara podlogu za kasniju anksioznost. Druge su utvrdile da bebe koje spavaju sa majkama imaju bolji san nego one koje su u svom krevecu. Istina je, ipak, da nema mnogo naučnih dokaza o ovoj temi. Jer, kako kaže profesor dečjeg razvoja na Otvorenom univerzitetu Dejvid Meser, sa etičke strane ne bi bilo u redu sprovoditi eksperiment i zamoliti grupu majki da spavaju sa bebama, a drugu da to ne čine. Studije koje se sprovode obično su rađene na veoma malom broju ispitanika, te stoga nisu validne i nemoguće je izvesti konačan zaključak.

Ne treba, ipak, preuveličavati značaj ovog pitanja, jer, kako kaže Meser, deca tokom odrastanja doživljavaju različite aspekte brige. Takođe, malo je verovatno da će nešto kao što je spavanje u zajedničkom krevetu imati negativan efekat na kasniji razvoj.

Izvor: novosti.rs

Kalina je pala. A meni je stalo srce. Onako kako majkama stane srce kad im dete padne prvi put pred očima. Nisam gledala sa strane, nisam zevala u telefon ili računar. Stajala sam pored šporeta i kuvala mleko za njeno „laku noć“. I dete, lepo i kulturno, pade sa svoje guralice.

 

O, padala je ona i te kako! Onako kako padaju deca koja propuzavaju, koja prohodavaju, koja protrčavaju. Tad se zajedno smejemo! „Bravo! Od toga deca rastu! ’Ajde sad ustani! Idemo! Gore, gore! Kako brišemo ruke?“ I ona mi pokaže dva reda od četrnaest zuba i krene da trlja dlan o dlan. Kao: obrisalo dete ruke. Kao: pala sam, pa šta?! Kao: idem, mama, da se igram!

Ovog puta sam se štrecnula, jer sam je pogledala u trenutku kad pada. Nisam imala vremena da se pripremim za osmeh i „bravo, dete!“ uzvik. Ona je pala i kao uvek, okrenula se da me vidi. Da pročita na mom licu – je li ovo strašno, mama? Je l’ od ovog deca rastu?

A pročitala je iznenađenje i trenutni strah. Taktički skroz pogrešno. Sledeća stanica – u njene oči se preselila moja neverica i bol. Zaigrala joj je brada. (Meni se zgužvalo srce). Počela je da plače. Ja sam se nasmešila i zaplakala iznutra. „Nemoj, mako, da plačeš. Pa od toga rastu deca, sećaš se?“ Ali već je kasno za reči. Sad može da deluje samo zagrljaj. Pa se dugo grlimo, mazimo i tešimo. Drugom rukom udaramo guralicu: „Ah, nevaljala guralica! Što se pokrenula, pa dete palo!“

To ne traje dugo. Kažiprstom obrišem suzice što su se šćućurile na jagodicama. Nisu stigle ni da se skotrljaju niz obraze. Smeškamo se, milujemo i čuvamo. Ja nju poljupcima, ona mene prstićima. „Hoćemo ponovo da se igramo?“ Klima glavom za „da“.

Ljudi misle: porodila si se, postala si majka, pa šta. Podojiš, prepoviješ, ponosaš malo, uspavaš ga. Posle se učite da jede kašičicom i viljuškom samo. Pa malo dežuraš noću kad ima temperaturu. Prilagođavate se vrtiću, školi, novim drugarima. Učite zajedno kosa tanka, uspravna debela. Vežbate pisanje uvek tako nezgodnog malog slova „a“. Jaka stvar! Nit’ prva, nit’ poslednja!

E pa nije. Možda rađanje i majčinstvo deluje samo kao serijska proizvodnja ljudskih bića u nekoj ogromnoj fabrici, ali koliko god to paradoksalno zvučalo – u toj fabrici se proizvode samo unikati. Jer se nisu rodila nikad dva ista deteta. Dva ista čoveka. Kao što ne postoje dve iste majke. Jedna žena može biti majka troje dece i da sva tri puta bude drugačija. Ne ono: mama koja više voli ćerku ili ima svoje mezimče, ne! Već mama – onakvo biće kakvim ga dete doživljava. Ne postoje dva ista doživljaja. Znate kako kažu: jedna je majka.

A opet, ta „jedna je majka“ uvek je kriva za sve. Kad dete padne. Kad dete vrišti u parku. Kad se dete baca na ulici. Kad dete neće da deli svoje igračke sa drugom (ne)poznatom decom. Kad odbija brokoli i traži isključivo smoki za doručak. Kad se probudi u pola noći, jer mu je ispala cucla. Kad nosi pelene, a ima (pobogu) godinu dana! Kad trči. Kad priča bez prekida. Kad… Pa, dugačak je spisak. Dugačkim su ga učinile same mame. Zbog samokritičnosti i zbog samoprekora. „Ja sam mama, mora da sam ja kriva.“ Zašto se to događa?

Kad se porodiš, kao da ti ugrade neke senzore za bezbednost. Pretvoriš se baš u to: u bezbednosni sistem i toplomer. Danas za tako nešto kažu: mama hobotnica. To je zapravo ona „super multitasking žena“ koja je dobila decu. Ako dete padne, nju boli. Ako se dete nasmeje, ona cveta i miriše do neba. Na 100 metara prepoznaje detetov strah i povišenu temperaturu. Njen pogled hvata sve oštre ivice, prometne ulice i strme stepenice. Ima oči i na potiljku, razlikuje besne pse od umiljatih u parku. Najviše voli fleke od blata i voća, jer je to znak da je dete sito, igra se i uči. Ne dopadaju joj se saobraćajna gužva i glasna muzika. U detetovom rancu nosi vodu, pelene, rezervnu cuclu i odeću. Na licu: osmeh.

Sa strane izgleda kao žongler. Iznutra: ona živi život. Unikatan, kakav niko nema.

P.S. To će svaka mama da vam kaže.

Autorka: Srbijanka Stanković
Izvor: Lola magazin

Poznato je da se po rođenju deteta u telu i mozgu majki mnoge stvari promene, a tim istraživača s Jejla je prvi put ispitao neurološke promene koje donosi očinstvo – studija je pokazala da očevi u prvim danima roditeljstva takođe prolaze kroz promene karakteristične za majčinstvo.

Istraživači su skenirali mozak 16 univerzitetski obrazovanih ljudi u različitim periodima života njihovog mladog deteta i ustanovili su da očinstvo može da dovede do velikih hemijskih promena u mozgu.

Prvo istraživanje ove prirode pokazalo je da se očevi koji su angažovani oko odgajanja deteta brzo prilagođavaju novoj ulozi i bivaju podobni za ulogu roditelja podjednako kao i majke.

Najuočljivije promene su širenje sive moždane mase i uvećanje prefrontalnog korteksa, što dovodi do jačih emotivnih reakcija, veće sposobnosti za obavljanje više radnji istovremeno, ali i za pogoršanje memorije.

U istraživanju se navodi i da su iste promene uočene kod homoseksualaca koji su angažovani u uzgajanju deteta.

“Rana interakcija između oca i deteta i njihovo emotivno spajanje stvara osnovu za čvrstu povezanost oca i deteta, koja ima dugoročan uticaj na kognitivne funkcije i društvene veze deteta. Otkrića ove studije bi mogla da vode ka identifikaciji delova mozga koji su važni za rano povezivanje oca i deteta”, piše u studiji.

Naučnica Rut Feldman, profesorka sa univerzitata Bar-Ilan u Tel Avivu, kaže da je ovo samo početak.

“Odavno znamo da mozak majki stvara nove veze po rođenju deteta, a sada smo pokazali da je i mozak oca podjednako osetljiv na iskustvo roditeljstva, u slučajevima kada je otac angažovan oko deteta. Ipak, zasad ne znamo kakvi su dugoročni efekti po muškarca”, kaže ona.

Evo sedam stvari koje se promene u mozgu novopečenih (angažovanih) tata:

  • uvećanje sive mase – više sive mase u strijatumu, amigdali i hipotalamusu dovodi do pozitivnih promena u mozgu
  • lakše obavljanje više radnji odjednom – jedna od ključnih posledica adaptacije na očinstvo, izazvana uvećanjem sive mase
  • veća moć zapažanja – očevi sve lakše uočavaju potrebe deteta, znaju kada traži hranu, vodu ili spavanje
  • sličnost s majkom – u studiji se navodi da su očevi praktično podjednako “kvalifikovani” za ulogu roditelja kao majke, jer se i kod muškaraca i kod žena odvijaju iste promene u mozgu
  • lošija memorija – ipak, za razliku od majki, kod očeva se zbog hemijskih promena beleži lošije pamćenje
  • teže donošenje odluka – takođe, “očinski mozak” vraća fokus na emocije, pa deo mozga koji je zadužen za komplikovane odluke postaje manje aktivan

Izvor: B92

Strana 3 od 3

Zašto neke bebe plaču više od drugih?

Zašto neke bebe plaču više od drugih?

Plač bebe ne aktivira uvek greška roditelja. Stručnjaci...

Zašto je hemoglobin važan za bebe i decu?

Zašto je hemoglobin važan za bebe i decu…

• Hemoglobin – ključni sastojak crvenih krvnih zrnaca (...

Pas čuva i od astme

Pas čuva i od astme

Mališani koji su tokom prve godine života često boravil...

Upala sinusa posle zapušenog nosa

Upala sinusa posle zapušenog nosa

Ćerka od 15 godina je prvi put dobila upalu sinusa. Prv...

Zašto se beba budi noću?

Zašto se beba budi noću?

“Kako je beba? Budi li se tokom noći?” – u ovim pitanji...

Šišanje deteta

Šišanje deteta

Kada je pravo vreme za prvo šišanje? Ne postoji posebn...

Šta je serklaž i kad se primenjuje u trudnoći?

Šta je serklaž i kad se primenjuje u tru…

Serklaž se svrstava u akušerske intervencije koje se ra...

Kako prepoznati upalu uva kod dece

Kako prepoznati upalu uva kod dece

Iznenadni, neutešan plač, odbijanje sisanja ili flašice...

Pitali smo psihologa: Koliko je opasan stres u trudnoći?

Pitali smo psihologa: Koliko je opasan s…

Trudnoća se odavno u narodu naziva drugo stanje. U telu...

BABYMED: Osetljiva koža bebe? Mi imamo rešenje!

BABYMED: Osetljiva koža bebe? Mi imamo r…

Pravilnom negom bebine kože od prvog dana sprečite atop...

Proliv kod novorođenčeta

Proliv kod novorođenčeta

Uzroci proliva kod dece su brojni. Među najčešće spadaj...

Saveti za bezbedno kupanje

Saveti za bezbedno kupanje

Vreme kupanja je zabavno i specijalno vreme koje delite...

Šta i koliko u prvih godinu dana?

Šta i koliko u prvih godinu dana?

NovorođenčeKolostrum Prva klopa koju dobija bebac kad s...

Saveti mama: Kako smiriti kašalj kod dece

Saveti mama: Kako smiriti kašalj kod dec…

Mame savetuju kako da pomognete svom mališanu kada ga k...

Logopedska radionica: Vežbe za finu motoriku i razvijanje koncentracije kod dece

Logopedska radionica: Vežbe za finu moto…

Aktivnosti koje vam predstavljamo su korisne za usvajan...

Alergije kod dece

Alergije kod dece

Prestati pušiti u trudnoći Kod dojenčadi s visokim riz...

15 zlatnih pravila vaspitanja ruskih psihologa

15 zlatnih pravila vaspitanja ruskih psi…

Najbolja kazna za dete jeste da ga lišite nečeg lepog, ...

Kako se pravilno tretira temenjača kod beba?

Kako se pravilno tretira temenjača kod b…

Ako primetite da vaša beba ima žućkasti, masni i ljuska...

© 2019 Bebiron.net. All Rights Reserved. Web by Soinfo.