decembar 06, 2019

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Odgajanje odgovornog deteta nije jednostavno. To nije stavka koju je moguće obaviti i precrtati, to je dugoročni proces sa mnogo uspona i padova. Prava pomoć u ovom procesu stiže iz Montesori učionica i njihovih učitelja.

U Montesori sistemu učitelji uče decu da budu odgovorna tako što im daju slobodu da sama odlučuju, uz jasno postavljene granice, šta može a šta ne može. Osnova ovog načina učenja jeste da deci treba da bude pružena prilika da probaju i pogreše da bi naučila da donose odgovorne izbore.

Izdvajamo 5 načina na koje Montesori učitelji podstiču odgovornost kod dece a koje možete lako da primenite i u vašoj porodici:

Odgovornost za sebe

U Montesori učionicama veoma se vodi računa da deca nauče da sama brinu o svom telu. Učitelji ih podstiču da sama brišu nos i sama se oblače. Ona time primaju snažnu poruku da su sposobna ljudska bića koja mogu da preuzmu odgovornost za svoje potrebe.

Montesori mališani i malo starija deca izvršavaju neke osnovne stvari potpuno sama ili uz minimalnu pomoć. Tu spadaju priprema obroka, biranje i oblačenje odeće, pomaganje pri raspremanju, stavljanje flastera na ranice i sl.

Probajte i vi: Nemojte da komplikujete stvari ili tražite previše, pojednostavite. Izaberite jednu oblast odakle želite da počnete, na primer priprema užine, i svaki dan odvojite 15 minuta da pokažete detetu kako to samo da uradi. Možete prvo da mu pokažete kako da namaže krem sir i svaki put kada pokuša sve manje će mu trebati vaša pomoć. Uskoro će praviti užinu i za sebe i brata ili sestru.

Kada deci prepustimo da sama brinu o nekim stvarima vezanih za njih usađujemo im osećaj odgovornosti i sve manje će imati potrebu da se za svaku sitnicu obraćaju nama.

Odgovornost za vreme

Za razliku od tradicionalih škola gde učitelji određuju kako će deca provesti vreme, u Montesori učionicama deca su odgovorna za provedeno vreme. Oni, opet unutar određenih granica, biraju šta će da rade i koliko dugo.

Za stariju decu mogu da postoje krajnji rokovi ili određeni zadaci koje treba da obave u toku jedne nedelje ali oni biraju na čemu će i kada da rade u toku tog vremena.

Ovo uči decu kako da preuzmu odgovornost za provedeno vreme, što je veliki plus kad odu na fakultet ili se jednog dana zaposle.

Probajte i vi: Prestanite da zabavljate dete. Tokom nedeljnog rasporeda ostavite mu najmanje nekoliko sati kad nema ništa, kad će ono biti odgovorno kako će iskoristiti to vreme.

Drugi način je da detetu zadate neki zadatak ali da mu ne kažete kada treba da ga obavi. Na primer, treba da sredi sobu pre nego što odete u park sledećeg vikenda. Pustite ga da samo odredi kad je najbolje vreme da to uradi i da snosi posledice ako ne uradi.

Odgovornost za odnose sa drugima

U Montesori učionicama deca se ohrabruju da samostalno grade odnose sa svojim vršnjacima. Učitelji rade sa decom na razvijanju veština kao što su zajedničko igranje, posluženje užine drugima, deljenje igračaka i izražavanje osećanja prema drugima. Ove sposobnosti omogućavaju deci da sama uspešno rešavaju mnoge socijalne situacije.

Cilj je naučiti dete da je ono samo odgovorno za odnos koji ima sa drugima.

Probajte i vi: Pokušajte da se ne umešate kad vaše dete ima problem sa nekim. To neće biti lako. Prirodan instinkt je da pomognemo detetu, odgovorimo osobi koja je bila loša i da sklonimo dete od te stresne situacije.

Ipak, to mu neće pomoći da nauči da samo reši problem kada mi nismo tu već će pri svakom konfliktu tražiti našu zaštitu. Stoga, razgovarajte sa detetom o onome šta se desilo, pustite ga da se izduva, ali mora da preuzme odgovornost za prijateljstvo.

Odgovornost za stvari

Umesto plastičnih stvari koje skoro nikad ne mogu da se polome, u Montesori učionicama se koriste lepi, čak i lomljivi materijali i deca se uče kako da brinu o njima.

Deca su odgovorna da drže stvari pažljivo sa obe ruke. Kao i da ih vrate na svoje mesto da se neki deo ne bi izgubio. Ako se nešto izgubi ili polomi ne obezbeđuje se odmah novo. Poruka je da sa stvarima koje koristimo trebamo biti pažljivi ili ih nećemo ni imati.

Probajte i vi: Dajte detetu nešto lomljivo (ali ne suviše vredno), to može da bude neka delikatna muzička kutija ili staklena čaša. Pokažite mu kako da bude pažljivo sa tim stvarima ali nemojte ga stalno opominjati da pazi. Ukoliko se razbije, naučiće vrednu lekciju o odgovornosti prema stvarima.

Društvena odgovornost

Montesori učenje stavlja veliki akcenat na ono što znači biti deo zajednice - kako u učionici tako i van nje. Deca su zadužena da brinu o biljkama i ljubimcima, sređuju učionice i smišljaju ideje koje će održavati mir u učionici.

U mnogim Montesori učionicama takođe se priča o tome kako deca mogu da budu dobri članovi društva, kako da brinu o sredini i pomažu ljudima u svojoj okolini.

Probajte i vi: Organizujte porodični sastanak i odredite šta bi ko mogao da radi da doprinese lakšem vođenju domaćinstva. Čak i najmlađi mogu da pomognu, npr. mogu da obrišu podove ili nahrane kućnog ljubimca. Obavezno pohvalite dete kada se samo seti da uradi nešto.

Možete i da se informišete da li u vašem kraju postoje neke aktivnosti za decu koje pomažu razvoju zajednice a koje zadovoljavaju interesovanja vaše dece.

Svi želimo da odgajimo odgovornu decu. A to zahteva veru u njih. Veru da će uraditi pravu stvar, da će se sami snaći, da će dorasti svakoj situaciji. Deca često ispune naša očekivanja pa nije loše postaviti malo više ciljeve. Budite tu kada padnu ali nemojte im prebrzo pomoći.

Izvor: najboljamamanasvetu.com

Zakon je doneo nekoliko važnih i dobrih izmena koje se odnose na roditeljstvo, ali i neka ne baš najpovoljnija rešenja

Novi Zakon o zdravstvenom osiguranju počeo je da se primenjuje od 11.aprila ove godine. S obzirom da nas ovde zanimaju rešenja koja se odnose za trudnoću, materinstvo i porodicu, osvrnućemo se na novine u ovoj oblasti.

Zakon je doneo nekoliko važnih i dobrih izmena koje se odnose na roditeljstvo, ali i neka ne baš najpovoljnija rešenja (pre svega promenjen način obračuna naknade za trudničko bolovanje preko 30 dana).

Najznačajnije novine u zakonu

Izmene u oblasti nege teško obolelog deteta – od sada 100% bolovanja za roditelje teško obolele dece i to sve do punoletstva

Ovo je jedna od najvažnijih izmena u zakonu koja je dugo očekivana. Od sada će roditelji dece koja su teško obolela od karcinoma ili nekog drugog teškog oboljenja imati pravo na bolovanje tokom celokupnog lečenja deteta sve do navršene 18. godine deteta (ili do ozdravljenja deteta). Za sve to vreme će primati 100 odsto zarade. Do sada je ova naknada iznosila 65 odsto, a roditelj je mogao da koristi bolovanje u trajanju od svega četiri meseca bolovanja. To je bio razlog zbog kojeg su mnogi roditelji po isteku bolovanja dobijali otkaz u firmi gde rade ili sami davali otkaz kako bi se mogli posvetiti nezi deteta.

Važno je naglasiti da ovo pravo nije bezuslovno zagarantovano do kraja njegovog korišćenja, odnosno roditelji imaju obavezu da bolovanje obnavljaju na svakih šest meseci, podnošenjem odgovarajuće medicinske dokumentacije. Ukoliko je dete u međuvremenu ozdravilo roditelj će zatvoriti bolovanje.

Veća nadležnost izabranog lekara - izabrani lekar će moći da zaposlenoj otvori bolovanje do 60 dana (umesto dosadašnjih 30 dana)

Prema novoj regulativi izabrani lekar moći će da ceni privremenu sprečenost za rad za prvih 60 dana bolovanja. Od 61. dana ocenu donosi lekarska komisija Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje (do sada je izabrani lekar cenio bolovanje do 30 dana, a od 31.dana komisija).

Važno je napomenuti da se ova novina u zakonu odnosi na bolovanje koje je otvoreno počev od 11. aprila. Za sva bolovanja koja su odobrena zaključno sa 10. aprilom primenjuje se stara regulativa (izabrani lekar otvara bolovanje za prvih 30 dana, a od 31.dana produžava komisija RFZO).

Drugačiji način izračunavanja naknade zarade za trudničko bolovanje preko 30 dana bolovanja

Prema novom Zakonu o zdravstvenom osiguranju menja se način obračuna naknade zarade za trudničko bolovanje preko 30 dana (bolovanje koje se isplaćuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja)

Prema prethodnom Zakonu osnov naknade zarade za bolovanje preko 30 dana utvrđivao se na bazi prosečne zarade koju je zaposlena ostvarila u prethodna tri meseca. Prema novom Zakonu osnov za naknadu zarade koja se isplaćuje iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja za zaposlenu je prosečna zarada koju je zaposlena ostvarila u prethodnih 12 meseci pre meseca u kojem je nastupila privremena sprečenost za rad i otvoreno trudničko bolovanje.

Zaradu čini zarada za obavljeni rad i vreme provedeno na radu i to:

1) osnovna zarada zaposlenog;
2) deo zarade za radni učinak;
3) uvećana zarada.

Ukoliko trudnica koja ispunjava uslov u pogledu prethodnog osiguranja nije ostvarila zaradu za svih 12 meseci koji prethode mesecu kada je otvorila bolovanje, osnov za naknadu zarade za one mesece u kojima nije radila biće minimalna zarada za te mesece. Sabraće se zarade (za one mesece u kojima je žena radila) i minimalne zarade (za one mesece u kojima nije radila) i zbir koji se dobije podeliće se sa 12.

Važno je napomenuti sledeće: za sve osiguranice koje su na dan stupanja na snagu novog Zakona koristile određena prava iz obaveznog zdravstvenog osiguranja nastavljaju da se primenjuju odredbe „starog“ zakona. To znači da se novi način obračuna naknade za trudničko bolovanje odnosi samo na ono bolovanje koje je otvoreno počev od 11.04.2019.godine, dok za trudničko bolovanje koje je otvoreno pre 11.04.2019.godine i dalje važi prethodni zakon.

Piše: Branka Srdić, pravnica
Izvor: bebac.com

Majčinstvo je teško, ali majke sa troje dece, čini se, zaslužuju posebno divljenje

Istraživanje je pokazalo da je najizazovnije odgajati troje dece. Portal Today u aprilu 2018. ispitao je 7000 majki pod kolikim su stresom. Naučnici su otkrili da je nivo stresa povezan s brojem dece, ali se ne povećava eksponencijalno.

Majke koje imaju četvoro dece osećaju najmanju količinu stresa.

— Prelaz s jednog na dvoje dece bio je jednostavan. Od dvoje na troje, sve se preokrenulo. Osećala sam se bespomoćno. Imate samo dve ruke. Samo prelaziti ulicu i ne moći ih sve držati bilo je iznimno stresno — priznala je majka troje dece i blogerka Džil Smokler.

Prema mišljenju njujorškog psihijatra i ujedno majke četvoro dece dr Džanet Tejlor, nivo stresa opada nakon rođenja četvrtog deteta jer majke nauče da popuste i nastoje da prestanu da drže sve pod kontrolom.

— Nemate dovoljno vremena da razmišljate o savršenom roditeljstvu kad imate četvoro ili više dece — kaže dr Tejlor.

— Što više dece imate, to ste pouzdaniji u svoje roditeljske mogućnosti. Morate popustiti. I zahvalni ste kad dođe vreme i sva deca krenu u školu — dodaje.

Prema podacima istraživanja, 60 odsto majki reklo je da imaju osećaj da nemaju vremena da obave sve što deca zahtevaju, i to je jedan od uzroka stresa.

Isto tako, jednak postotak majki tvrdi da je odgajanje devojčica stresnije od podizanja dečaka.

Izvor: Index.hr

Većina mladih mama živi u stalnom strahu da će se bebi nešto strašno dogoditi. Posmatrajte, osluškujte, nadzirite, ali nemojte paničiti. Biti mama neponovljivo je iskustvo i do sada ste se sigurno i same u to uverile.

Ali i one savršene ponekad mogu pokleknuti pred izazovima majčinstva i napraviti poneku grešku. Evo najčešćih…

1. Verujete u sve što vam se kaže

Čim beba dođe u kuću, saveti “pljušte” sa svih strana a vi ih upijate i ne znate kome verovati. Lekar vam kaže da dojite bebu kada ona to zatraži, patronažna sestra tvrdi da treba da se držite određene satnice, a majka vam toplo savetuje da bebu “naučite redu” od najmanjih nogu. Prijateljica vam savetuje da date bebi cuclu, dok druga opet tvrdi da je bolje da sisa palac. I umesto da postanete “bogatiji” za tuđe iskustvo, samo ćete se zbuniti i početi misliti kako sve radite pogrešno.

Šta uraditi: Zahvalite se na savetima, a onda radite prema svom instinktu. On je nepogrešiv. I zapamtite: sve dok vaša beba lepo ruča, spava, napreduje i deluje veselo, ni u čemu niste pogrešili.

2. Mislite da drugi preteruju

“Veruj mi, draga, ne stižem otići ni u wc!”, rečenica je koju ste sigurno čuli od prijateljice koja je nedavno postala mama. Tada ste sigurno pomislili: “Ma, preteruje! Pa, rodila je već bebu!”. Međutim, kada i sami postanete mama, shvatićete da je govorila istinu, ali i to da se njene reči odnose samo na prvih šest sedmica bebinog života.

Šta uraditi: Tačno je da ćete stalno biti zauzeti oko bebe, ali to ne znači da uopšte nećete imati slobodnog vremena. Dobra organizacija je ključ svakog posla, pa i ovog.

3. Zaboravljate na svoje potrebe

Prvih nekoliko sedmica svaka mama “robuje” potrebama svog deteta, ali to ne znači da treba u potpunosti zaboraviti na svoje. Postoje periodi u toku dana kada se beba dobro najede, pa odspava i po tri-četiri sata. Tada se i vi možete opustiti, odremati, nazvati prijateljicu, provesti pola sata u kupatilu. Ne morate sediti pored krevetića dok beba spava strahujući da će se svake minute probuditi (ako se to i dogodi, čućete njen plač).

Šta uraditi: Svakog dana ukradite malo vremena i posvetite ga sebi, bolje ćete se osećati.

4. Sve vidite u najgorem svetlu

Potpuno je normalno da strahujete za zdravlje i sigurnost najdražeg bića, ali to ne znači da trebate juriti lekaru svaki put kada beba kine ili joj se zacrveni guza, niti paničiti ako, okreće glavicu. Većina mladih mama živi u stalnom strahu da će se bebi nešto strašno dogoditi, da će se ugušiti, dobiti upalu pluća. Promatrajte, osluškujte, nadzirite, ali nemojte paničiti. Bebe su mnogo snažnije i otpornije nego što izgledaju.

5. Nedovoljno spavate

Svi odreda savetuju vam da vreme dok beba spava iskoristite za odmor. Međutim, vi osećate krivicu zbog toga jer niste oprali suđe, kupatilo je u neredu, bebina odeća nije ispeglana.

Šta uraditi: Poslovi vam nikuda neće pobeći. Zamolite nekoga od ukućana da ih obavi umesto vas. Imajući u vidu sve što ste prošli tokom trudnoće, porođaja i nakon njega, imate puno pravo na to.

6. Upoređujete svoju bebu s drugom decom

Potpuno je pogrešno misliti da s vašom bebom nešto nije u redu zbog toga što joj ni u šestom mesecu nisu počeli nicati zubići, dok je dete vaše prijateljice prvi zubić dobilo već sa četiri meseca. Ako vam netko kaže kako njegova beba već stoji, a ima samo osam meseci, ne obazirite se na to – i vaša će stati na noge onda kada bude bila spremna za taj “poduhvat”.

Šta uraditi: Tokom prve godine života bebe se razvijaju različitim tempom, ali do drugog rođendana među njima neće biti mnogo razlike. Zato, uživajte u svom detetu i ne opterećujte se drugim bebama.

7. Ponašate se previše zaštitnički

Poznata je stvar da mame u svemu vide opasnost, pa i tamo gde je nema. Normalno je da ćete preduzeti sve kako biste zaštititi dete od onoga što mu može naškoditi, ali se pri tom ne morate ponašati previše zaštitnički. Ne morate stalno iskuhavati bebinu dudu i bočicu, dovoljno je da ih nekoliko puta na dan operete pod mlazom vruće vode. Nije potrebno koristiti dezinfekcijska sredstva za čišćenje i održavate kuću sterilnom, jer je dokazano da bebe koje rastu u takvoj sredini češće oboljevaju od alergija i astme u odnosu na one koje su rasle u normalno čistoj sredini.

Šta raditi: Ako do sada niste čuli za poslovicu “sve što je preterano, nije dobro”, krajnje je vreme da je usvojite i primenite u svakodnevnom životu.

One nas donose na ovaj svet i od tog trenutka jedina njihova misao je naša dobrobit. naše majke su uvek tu za nas.

Ponekada je lako zaboraviti da onne imaju samo najbolje želje za nas. One često sebe i svoje živote stavljaju u drugi plan. Ove tajne misli koje majke čuvaju od nas će vam slomiti srce!

1. Vi ste razlog zašto je toliko plakala.

Plakala je od sreće kada je saznala da je trudna. plakala je od sreće kada vas je napokon držala u rukama. Plakala je od brige kada stvari nisu išle u vašu korist. A plakala je i od ponosa sa svakim vašim uspešnim korakom.

2. I ona želi poslednje parče!

Naravno, ona će reći da je "puna" kada primeti da se vama još jede. Iz čiste ljubavi prema vama, ona će se toga odreći. Ona se ne odriče samo parčeta pice ili kolača, več i mnogo toga u životu. Ona bi volela da uzme još samo malo, ali će se žrtvovati za vas.

3. Uvek brine za vas

Čak i pre nego što ste se rodili ona bi dala sve na svetu da vas zaštiti od zla. Kada ste ostali napolju do kasno, ona vas je čekala. Ne da bi vas davila, već zato što je želela da zna da ste dobro. Kada je stigao vaš prvi dan škole i vaš prvi sastanak, brinula se kako će se sve odvijati za vas. nebitno da li je u pitanju bolest ili slomljeno srce: ona je uvek na vašoj strani. Zauvek.

4. Pretrpela je ogroman bol

Vaše rođenje bilo je najveći bol koji je doživela. I 9 meseci ranije nisu bili laki. Kasnije, grickali ste je dok vas je dojila, čupali ste je za kosu i šutirali. Ali kada biste joj se nasmejali, ona bi zaboravljala svu bol i sve je bilo izbrisano.

5. Kada biste plakali, ceo njen svet se raspadao

Svaka vaša suza zabijala bi joj se direktno u srce, ne postoji ništa bitnije nego da uteši vas i opet vas usreći. Njeno srce je slomljeno kada vi osećate bilo kakav bol. Uradiće sve da vas uteši i da sve ponovo bude bolje.

6. Obožava vas

Za nju je jako teško da skrene pogled od vas pa čak i da odete od nje tokom noći. Kada napokon zaspite te nemirne noći dok ste imali temperaturu i probudili se sa osmehom, taj trenutak joj uvek zagreje srce.

7. Pozdravljanje sa vama joj slama srce

Ona od početka zna da ćete živeti svoj život korak po korak. Svaki korak je za nju težak, nebitno da li je u pitanju prva ljubav, odlazak na fakultet ili u vaš stan. Juče ste još bili njena beba, a danas vas grli i moli se da vaš život bude ispunjen neverovatnom srećom.

8. Ona zna da nije savršena

Možda njena briga za vas ponekada ide na nerve. Možda ne uradi sve uvek kako treba kako vi mislite da treba. Možda mislite da je bila previše stroga ili gruba. Ona uči u hodu i uvek se trudi najbolje što ume i sama sebi je najveći kritičar.

9. Sve bi opet isto uradila

Uprkos svom bolu i onome šta je izgubila, njena ljubav i radost uvek će biti veći i bitniji od njenog života za nju. zato bi ona kroz sve opet prošla da ima šansu. Jer vas voli. Ona je vaša majka!

Neka od pitanja o kojima treba govoriti, a čiji odgovori ne treba da budu obavijeni stidom

Roditeljstvo je najlepša stvar na svetu, ali ujedno je i teška. Često se izbegava razgovor o mnogim svakodnevnim stvarima sa kojima se zaposleni roditelji susreću, a ne bi trebalo. Te teme ne treba da budu tabu već normalne stvari o kojima treba diskutovati.

Na primer: Koliko vremena zaposleni roditelji zaista provode sa svojom decom, a ko ih čuva dok su mama ili tata na poslu? Šta mame koje rade van kuće i mame koje ostaju kod kuće zaista misle jedne o drugima? Koji su skriveni troškovi rađanja dece, emocionalni kao i finansijski?

Istraživanje koje je obuhvatilo više od dvadesetak majki, iz raznih oblasti poslova kao i društvenih staleža, dovelo je do stvaranja sveobuhvatne liste stvari o kojima ne govorimo kada govorimo o zaposlenim roditeljima.

Zaposleni roditelji, u nekim slučajevima, viđaju svoju decu malo, ili ih čak uopšte ne viđaju, u određenom danu u nedelji.
Ko čuva decu super-ostvarenih ljudi koji izgleda da imaju i neverovatne živote i uspešnu karijeru i malu decu?
Profesionalni napredak žena verovatno je ometen činjenicom da su one te koje svoje živote treba da podrede deci i da zapostave karijeru.
Praktični ishod razlike u platama: Po završetku školovanja, neke karijere žena zauzimaju zadnje sedište u odnosu na njihove muške partnere, pogotovo ako zarađuje više.
Napetost između majki koje rade van kuće i mama koje ostaju kod kuće je stvarna.
Postoje skriveni troškovi zaposlenih roditelja – posebno samohranih roditelja. Nikada se troškovi ne mogu svesti na hranu, račune i pelene. Kada imate decu, tu se uvek neki trošak dodatno provuče, što za lekara, cucle ili neke druge sitnice
Ideja da bi sve mame radije bile kod kuće sa svojom decom umesto da odlaze na posao je mit.
Zaposlenim mamama deca u toku dana nedostaju, ali noću ipak nemaju dovoljno energije da se brinu o njima.
Razgovor o čuvanju dece može stvoriti određenu neprijatnost.. Ljudima je često neprijatno da kažu da imaju dadilju jer ima onih koji odmah pomisle da je dadilja luksuz pa samim tim ti ljudi imaju i dosta novca. Stvarnost je ipak drugačija. U današnje vreme, zbog radnog vremena roditelja i prepunih vrtića, potreba za dadiljom je postala uobičajena.
Ponekad se javlja čežnja za životom pre dobijanja dece.

Izvor: Citymagazine.rs

Roditelji bi želeli da im deca budu samostalna, ali i da im oni sve vreme nameću svoj stil života i propisuju recept za uspeh

Roditelji bi želeli da njihovi naslednici budu samostalni, ali i da im oni sve vreme nameću svoj stil života i propisuju recept za uspeh - tvrde porodični terapeut Keti Kaprino i dr Tim Elmor.

Na osnovu rada sa decom i istraživanja koja su sproveli, zaključili su da odrasli često nesvesno sabotiraju uspeh mališana. Oni su sastavili listu od nekoliko štetnih ponašanja roditelja koja od dece mogu da naprave nesamostalne odrasle ljude.

* Čuvaju ih od rizika

Roditelji su prirodno zabrinuti za bezbednost dece, ali u strahu često preteraju, pa da bi ih zaštitili, stavljaju ih pod "stakleno zvono", ne dozvoljavajući im ni na trenutak da ostanu bez njihovog nadzora. A, stručnjaci tvrde da deca koja nemaju tu vrstu slobode i ne znaju šta znači ogrebano koleno ili ogrebana ruka, uglavnom imaju fobije kao odrasli ljudi.

* Prerano ih veličaju

Roditelji su uglavnom pristrasni, što nije ništa čudno, ali često ne znaju da se iskontrolišu, pa mališane neprestano hvale da su najbolji i najlepši, podižu ih na pijedestal i kad treba i kad ne treba. Deca se na to naviknu i kasnije ne umeju da prihvataju kritike i padove.

* Dopuštaju krivici da ometa roditeljstvo

Odrasli imaju običaj da deci daju ono što ona žele kada ih nagrađuju, pogotovo kada imaju više dece. Kada je jedno dete dobro u nečemu, roditelji osećaju da je nepravedno da nagrade samo njega, a ne i drugo dete. Stručnjaci kažu da se tako propušta prilika da im se pokaže kako uspeh zavisi od sopstvenih akcija i dobrih dela.

* Ne pričaju im o svojim greškama

Roditelji nastupaju tako da njihovi tinejdžeri misle da su oni bili bezgrešni u njihovim godinama, pa se pred njima zatvaraju ili čak stide. Stručnjaci kažu da je to velika greška, jer je deci potrebno da znaju da se i njihovi mama i tata nisu uvek ponašali po propisima. Tako će pristati da uče na greškama, a ne da ih kriju.

Izvor: novosti.rs

Ovih 10 pokazatelja će vam reći da li ste dobar roditelj. Šta zapravo znači kada je neko dobar roditelj? Na ovo pitanje ćemo pokušati da dobijemo odgovor uz pomoć deset pokazatelja koji su prikupljeni tokom vremena i dobijeni iz iskustva, pa zatim upoređeni sa onim što znamo iz dosadašnjih istraživanja. Pokušajte da pronađete sebe u ovim poglavljima i možda se malo zamislite nad nekim svojim dosadašnjim navikama.

1 | Znam da se deca ponašaju kao deca.
Često roditelji zaboravljaju da učenje deteta počinje kada nešto pogreši. Kada nešto upropasti. Kada se ponaša nezrelo. Tek tada na scenu stupa staratelj koji treba da usmeri dete u pravom smeru. Ako smo isfrustrirani i nestrpljivi, i upiremo prstom samo u njihove greške dete neće nikada shvatiti šte je zapravo trebalo da uradi.

Deo mozga odgovoran za razlog, logiku i kontrolu impulsa nije u potpunosti razvijen sve dok osoba ne dođe do 20 godina. Ovo je naučna realnost koja nam pomaže da budemo strpljivi i podržimo svoju decu kada se bore sa odrastanjem.

2 | Postavljam ograničenja, ne kritikujem.
S obzirom na to da naša deca treba da nauče bukvalno sve o svetu od nas, potrebno im je mnogo ograničenja tokom dana. Bez odgovarajućih limita u svom okruženju, deca će se osećati uznemireno i van kontrole.

Ograničenja mogu biti isporučena u obliku kritike i podsmevanja, ili se mogu saopštiti u čvrsto, ali na učtiv način. Razmislite o tome kako želite da se vama obraćaju na poslu i krenite odatle.

3 | Svestan sam razvojne faze.
Sigurno ste se milion puta zapitali zašto vaše dete vrišti iz sveg glasa kada ga ostavljate u vrtiću, a posle 5 minuta prestaje i odlazi da se igra sa drugom decom.

Ovo je samo jedna od doslovno stotine savršeno normalnih tranzicija kroz koje prolazi vaše dete. Toga morate biti svesni, i zrelo i razumno na njih odreagovati.

4 | Znam temperament i ličnost svog deteta.
Ako smo svesni karakteristika koje čine naše dete jedinstvenim, imaćemo bolje razumevanje kada mu je potrebna dodatna podrška, i kada i gde će napredovati.

Jednom kada znate osnove onoga što vaše dete žulja, mnoge važne oblasti postaće vam mnogo lakše za snalaženje, kao što je pružanje najboljeg okruženja za rad domaćeg zadatka, ili razumevanje razloga zbog kojih je vaša ćerka tražila da je vrate kući sa rekreativne nastave.

5 | Dajem svom detetu dovoljno vremena za spontanu igru.
Osim ako niste studirali psihologiju, kao i većini odraslih biće vam teško da u potpunosti shvatite i cenite moć igre.

Igra je način učenja i razvoja. To znači da je neophodno ostaviti dovoljno vremena detetu za igru – bar dva sata u toku svakog dana.

6 | Znam kada da razgovaram i kada da slušam.
Deca veoma dobro nauče da rešavaju najrazličitije probleme, ali samo ako im dozvolimo. Naš cilj je da oni nauče kako da se suočavaju sa različitim situacijama u životu, a to neće uspeti ako im mi stalno priskačemo u pomoć i ne dozvoljavamo da sami nađu izlaz.

Da roditelji češće drže jezik za zubima i budu strpljivi, iznenadili bi se koliko često njihova deca uspešno mogu da reše neki problem i dođu do sopstvenih zaključaka. Naučite da slušate, deca žele da budu saslušana i razumevana.

7 | Imam interesovanja i van roditeljstva
Mnogi od nas često tvrde da su njihova deca ceo njihov svet. U roditeljsku ljubav niko ne sumnja, ali kada je reč o svakodnevnom životu, roditelji moraju da imaju više. Moramo da negujemo prijateljstva, strasti i hobije koji čine našu ličnost.

Ovo može izgledati kao neka vrsta bitke, jer naši unutrašnji instinkti pokušavaju da nas ubede da naša deca ne mogu biti bez nas, a ni mi bez njih. Ali to nije tačno. Mi možemo da se na kratko odvojimo od njih kako bismo izbegli da gušimo svoju decu zahtevajući od njih da zadovolje sve naše emocionalne potrebe.

8 | Razumem da dela govore više od reči.
Način na koji komunicirate sa svojim detetom i živite svoj život će biti najveći učitelj vašeg deteta. Deca imaju neverovatnu moć zapažanja i mnogo više su intuitivni nego što mi to mislimo

Ovo može biti malo nezgodno za roditelje, ali ako stalno imamo na umu da nas deca posmatraju i od nas uče i mi ćemo se truditi da budemo bolji ljudi.

9 | Priznajem da su zabava i kreativnost najbolji način da se promoviše pozitivno ponašanje
Strah i kontrola nisu efikasni dugoročni nastavnik za našu decu iako u kratkom roku daju bolje rezultate. Strah neće opremiti našu decu jakim moralnim kompasom, ili efikasnom veštinom rešavanja problema.

Ako vaše dete vrednuje sebe na osnovu vaših interakcija sa njim, prirodno je da će naučiti da ceni druge i da donosi dobre odluke u budućnosti.

10 | Neka vaš opšti cilj bude oblikovanje detetove duše, a ne samo njegovo ponašanje
Često se stiče utisak iz sveta oko nas da je cilj roditeljstva da se napravi poslušno, mirno i lepo vasitano dete. Ovo su svakako poželjne osobine za većinu roditelja, ali to nisu osnovni kvaliteti koji doprinose zdravom rastu i razvoju kao i unutrašnjoj sreći.

Ako pomognemo svojoj deci da shvate značaj svojih misli i emocija dajemo im veštine koje će ih zaštititi i voditi kroz njihove živote.

Promena naših roditeljskih navika i stilova nikada nije laka, ali ako je zaista u najboljem interesu naše dece, onda moramo biti spremni na tu žrtvu. Isplatiće nam se višestruko korz dobrobit i sreću našeg deteta.

Priredila: Andrijana Maksimović

Izvor: Zelena učionica

Zbog čega danas branimo svojoj deci sve ono što smo mi smeli?

Neverovatno je koliko se stvarnost promenila. Ako pogledamo šta smo mi to sve preživeli, a današnjoj deci ne dozvoljavamo ni pod razno, zaista se moramo zapitati jesmo li mi danas toliko ludi od panike ili je stvarno došlo to neko ludo vreme kada su stvari poput ovih postale nedopustive.

I upitno je zapravo jesu li se stvari drastično pomaknule, promenile ili smo danas samo nešto pametniji od naših roditelja? I je li zaista potrebno toliko dizati paniku oko nečega s čime mi i naši roditelji nismo bili toliko (pre)opterećeni?

Mislim, zamislite - dete u 11.34 još nije došlo kući iz škole, a trebao je zvoniti već u 33 ili je ugazilo u hladni gradski potok da rashladi noge u vreme najveće vrućine.

Vremena su se možda promenila, iako zapravo niko ne može tačno da dokaže koliko. Na neke stvari jednostavno se nije obraćala toliko pažnja kao danas i nisu se toliko pratile statistike kao danas. Jako je zabavno to da smo mi uživali u stvarima koje su nam naši roditelji dozvoljavali, čak i podticali, na našu svesrdnu radost, a da bi baš mi, baš iste te stvari, danas zabranjivali svojoj deci.

I baš se zbog toga moramo pitati - Jesu li nas naši roditelji uopšte voleli kada su nam dozvoljavali stvari zbog kojih mi danas upiremo prstom u roditelje i smatramo ih silno nepodobnima i toliko lošima da bi im najradije uzeli tu decu i doživotno obeležili tetovažom na čelu - ova mama ne zaslužuje imati decu jer ...

Ok, neke stvari imaju smisla - ali da se baš moraju toliko žestoko kažnjavati, jer mi smo evidentno uz sve to preživeli, e to je pitanje za raspravu. Ne - sme li se to danas, već - zašto se zbog nečeg takvog može stići čak i do zatvora?!

Kakav kuler je postao potencijalni ubica

O da. Danas kada listamo stare foto albume razvuče nam se osmeh na sliku nas u peglici koju tata vozi, a mi bezbrižno virimo nezavezani na suvozačkom mestu. I takva nam je uspomena silno draga, možemo u sećanje prizvati i dah vetra u našoj kosi, ali svom detetu tako nešto nikada nećemo priuštiti.

Jesu automobili danas brži i ima ih tri put (minimum) više nego pre, ali zato imaju i ABS i servo. I zapravo nijedan kulerski tata nikada nije svoje dete (nas) prođirao autoputom na prednjem sedištu, već uz ulicu-niz ulicu, pa ako zaista odmerimo sve zaove i prototivove - ne vidimo u stvari je li danas zaista potrebno dizati toliko panike oko toga? Posebno kada se setimo u kakvim smo se sve pozama vozili odozada - ležećki što danas ne bi ni mogli proizvesti jer bi nam smetale autosedalice.

Kutiju cigareta i bombone!

Naravno da nije dobro ni pomisliti da bi djetetu danas uvalili cigaretu u usta, ali kada se samo setimo kako se nekada pušilo. Dimilo se svuda, čak i u bolnicama, a dimili su svi - od trudnica do doktora. Jedini koji nisu dimili bili su oni koji au pokušavali da prestanu.

Deca su u školama, baš kao i danas, učila o opasnostima pasivnog pušenja, ali niko za to nije mario jer nije ni bilo mesta gde da se sakrijemo od dima. Čak smo bili i vrlo aktivni ajteri tog čina jer čim smo naučili brojati postali smo oni koji su te cigarete i kupovali.

I niko se nije žalio jer smo od kusura redovno uzeli malo za strip, lizu i tvrde bombone. A opet, imali smo puno manje karijesa nego današnja mala bagra.

Igrališta su za slabiće

Ko je viđen da se igra na igralištima, i uz to na spravama koje su toliko sigurne da su predosadne, kada je bolje preskakati garaže i naopačke visiti sa susedove terase. Baš s ograde jer taj je sused bio najopasniji.

Izgubljeni - nađeni

Kakav je bio naš jedan dan tokom letnjeg raspusta? Iz kuće smo izašli još ujutro, za ručak smo uleteli i izmaglili s natrpanim ustima da bi se opet pojavili kada je mrak već odavno pao, a mama se propisno odmorila bez našeg gnjavljenja. I nije nam smetalo ni plus 35, ni žega, nismo imali ni plastične boce s vodom, uvek smo se negde snašli. I opet izgubili.

Gde smo bili? Pa edukovali smo se u našoj izmišljenoj letnoj školi gde smo učili kako se hvataju žabe, koliko dugo je potrebno da se osuše mokre hlače, kako izgledaju ptičja gnezda iz ptičje perspektive, od kakvih je sve materijala iz prirode moguće napraviti praćku i tako dalje i tako dalje.

I najmanja nam je briga pritom bila koliko je sati, koliko je napolju stepeni i brine li naša mama gde smo po ceo dan. Ne zato što smo to pokušavali da ignorišemo već zato što roditelji od nas to nisu ni tražili ni spominjali.

Nikada nisu pomislili da nas je neko oteo, da smo se utopili u potoku ili da bi zato što nismo dostupni njihovom oku i signalu odmah panično zvali razne službe.
Uvek smo sami sebe pronašli i doveli se kući.

Imaš već sedam godina - brini se za sebe

Znate li koje je bilo glavno obieležje deteta koje je krenulo u školu, a da nije školska torba? Ma znate sigurno - pa prošli ste to! (ključ oko vrata) Dete sa sedam godina ne samo da je imalo svoj vlastiti ključ da bi ga eventualno nekada mogao koristiti, već ga je koristio svaki dan jer je pre ili posle škole bio prepušten sam sebi.

Pretpostavljalo se da dete od sedam godina već zna samo uzeti jesti - odrezati/namazati hleb, ispeći jaja, podgrejati ručak (u zdelici na peći, ne u mikrotalasnoj), biti samo u kući nekoliko sati i naravno da se pritom pretpostavljalo da se tako veliki-mali ljudi osim o ručku znaju brinuti o sebi i kada je reč o razmiricama s prijateljima. I o domaćem zadatku naravno.

Toliko smo bili odgovorni - sami sa sobom, bez ičije pomoći. A ako smo slučajno jedan dan ostali još koju minut s roditeljima to je samo zato što smo se sa susedovim klincima već pošteno izigrali - kod nas ili kod njih, nakon što smo svi zajedno napisali svoje domaće zadatke.

Sa 12 godina si sposoban biti dadilja

Onaj tko je imao 12 godina bio je nadomak punoletnosti i ne da je mogao već je morao čuvati i paziti na svu mlađariju u ulici. Neki su tu ulogu nasledili već sa 10 i nisu se smatrali premladima za to.

Naravno, nije im to baš ni bilo po volji jer su uvek imali nešto za raditi (aktivno), ali ko im je bio kriv kada su im roditelji uvalili malu decu na samo 15 minuta što se redovno produžilo na sat-dva. Nisu ni oni bili ludi - dok su radili nešto svoje kod nekog zanimljivog, mi smo dobili životnu priliku još malo diplomirati odgovornost.

Krema za šta?

Danas su deca celo leto natopljena kremom za sunčanje sa zaštitnim faktorom broj maksimum, iako na suncu provode tek sat-dva. Nekada je bilo obrnuto. Provodili smo vreme na suncu - maksimalno, a mazali se tek toliko da krema ostane na nama sat-dva.

U redu - recimo da je ovo jedna od najvećih opasnosti koju smo u ovom tekstu spomenuli, pa se nećemo baš puno rugati današnjim roditeljima i deci koja u mraku klimatizirane sobe svetle od predebelog sloja preskupe kreme na kojoj od gomile naučnih istaknutih činjenica jedva primećujemo taj famozni faktor.

Ali neka, ako su se vremena već promenila dobro je verovati da se promenilo i sunce. I tako, dok nam od sunca prete melanomi i tumori, takve čvrste dokaze baš i ne možemo naći za ostale spomenute primere. Jer niko od nas nema nikakve trajne posledice tog nepodobnog vremena znanog kao osamdesete (i ranije).

Izvor: index.hr

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu.

 

Razvod je bolna stvar za roditelje, ali oni u tom bolu često zaborave da moraju pre svega da zaštite svoju decu. Posledice po razvoj i odrastanje mališana čiji su mama i tata nastavili život odvojeno mogu da budu opasne. Zato je spisateljica Onore Korder u knjizi "Ako je razvod igra, ovo su pravila" napisala pismo iz ugla deteta.

 "Dragi mama i tata,

Razumem da se nešto događa, ali ne razumem šta. Život se promenio, a ja se plašim smrti i nesiguran sam po pitanju budućnosti. Roditelji, ovo mi je potrebno:

*Želim da oboje budete deo mog života. Kada nisam s vama, molim vas, pišite mi, zovite me telefonom i postavljajte mi pitanja. Kada to ne činite, budite uključeni i kada se ne čujemo, jer se u suprotnom osećam kao da nisam važan i kao da me ne volite. Moram da vas vidim. Izdvojte vreme za mene, bez obzira na to koliko smo udaljeni ili koliko ste zauzeti ili siromašni. Nedostajete mi kada nismo zajedno. Kada vas nema na vidiku, pomišljam da ste me zaboravili i da me ne volite.

*Potrebno mi je da prestanete da se svađate i potrudite se da se složite jedno s drugim. Pronađite način da se složite po pitanjima koja se tiču mene. Kada se zbog mene svađate, mislim da sam sam nešto zgrešio i osećam krivicu. Želim da osećam da je u redu da mi bude prijatno u društvu i jednog i drugog. Molim vas, podržite me. Ako se budete ponašali ljubomorno ili tužno, osećaću se kao da moram da zauzmem nečiju stranu i da jednog roditelja volim više. Potrebno mi je da pronađete način da pozitivno i direktno komunicirate jedno sa drugim o meni. Molim vas, ne stavljajte me između sebe i ne koristite me kao glasnika. Potrebno mi je da jedno o drugom govorite samo lepe stvari jer sam ja po pola od svakog od vas i volim vas jednako. Kada govorite zločeste i neprijatne stvari o mom drugom roditelju, osećam da vam se ne dopada i da vam se zbog toga ni ja ne dopadam. Osećam i da me stvaljate između vas i terate da biram jedno od vas dvoje.

Potrebna su mi oba roditelja. Molim vas, setite se da ja želim da oboje budete deo mog života. Računam na mamu i tatu da me vaspitavaju, da me nauče šta je važno i da mi pomognu kada imam probleme. Hvala vam".

Srdačno,

Vaše dete

Pregledom literature o roditeljstvu može se uočiti da se osećanja spominju, ali im se ne pridaje naročit značaj. Naglasak se stavlja, u znatno većoj meri ili gotovo isključivo na ponašanje. Pošto su osećanja osnova ponašanja dece, novije studije ističu da je važno da ih prepoznamo, kako bismo decu naučili kontroli tih istih osećanja. Za uspešan rad sa roditeljima važno je sagledati i njihova osećanja, koja su još manje predmet interesovanja, nego osećanja dece.

Cilj uspešnog roditeljstva je podići zdravu i sretnu decu, jer samo takva će sutra postati odgovorni i dobri građani sveta.
Emocionalno osetljiva osoba lakše će prepoznati nebezbedne, opasne i rizične sutuacije i adekevatnije reagovati od one koja to nije.

Donošenje odluka

EI je blisko vezana sa moralnom autonomijom ličnosti i onim što se podrazumeva pod “svešću” i “savešću”. Osoba sa zdravom svešću će donositi adekvatne odluke, čak iako su one oprečne (nepisanim) pravilima ili obrascima ponašanja određene sredine. Ponekad se pojedinac mora odupreti direktnom pritisku autoriteta, gomile ili sredine, bez obzira da li su pitanju institucije, političke partije, religiozne grupe ili grupa vršnjaka. Dete sa razvijenim samopouzdanjem uspešno će se odupreti propagandi, ispiranju mozga i dobro će procenjivati ono što mu se kaže, bez odbzira sa koje strane to dolazi.

Razvojem EI deci se pomaže da pronađu ličnu sreću, da misle “svojom glavom” i da osećaju i svoje ponašanje usklađuju sa svojim osećanjima. EI im pomaže da izbegnu zamku i rade ono što svi drugi misle da treba da se radi. Učeći decu da osećanja imaju značaj i vrednost u procesu donošenja odluka, istovremeno ih učimo da je sreća vrlo lična stvar.

Poštovanje osećanja drugih

Razvojem EI deca će uvideti da je svaka osoba različita i da su njene emotivne potrebe, strahovi ili želje isto tako različiti. To razvija i poštovanje osećanja drugih, sposobnost saosećanja, empatije i spremnosti za saradnju.

Sposobnost kontrole – odgovornost

Niko nema potpunu kontrolu nad svojom životnom sredinom, a deca još i manje nego odrasali. Decu možemo da naučimo da uvek postoji mogućnost izbora, čak i onda kada ona imaju negativna osećanja. Ta mogućnost nam obezbeđuje kontrolu misli i osećanja, a ovo – adekvatan odgovor. Kontrola nad mislima i osećanjima podrazumeva najviši nivo lične odgovornosti. Preuzimanje lične odgovornosti omogućava odgovore na pitanja: Šta ja mogu da uradim?, Kako ja mogu da doprinesem u ovoj situaciji ili slučaju?, Šta iz svega mogu da nučim? Ova pitanja uključuju ne samo razmišljanje već i osećanja, s obzirom na to da se ona postavljaju sebi, umesto okrivljavanja drugih ili oslanjanja na njih.

Odgovorom na drugu vrstu pitanja: Kako bih se ja osećao da… ? i Kako bi se drugi osećali da …? učimo decu da koriste osećanja za donošenje socijalno prihvatljivih odluka i da se ponašaju u skladu sa njima.

Osećaj odgovornosti, kombinovan sa zdravim samopouzdanjem, čini nas jačim.

Sebičnost

Koliko je “normalno” da na prvo mesto stavljamo sopstvene emotivne potrebe? U kojoj meri smo “sebični” ako se ovako ponašamo? Korišćenje termina “sebičnosti” u pomenutom smislu ukazuje na nerazumevanje (značaja) zadovoljenja emotivnih potreba, a time i teškoće za razvoj saosećanja sa drugim osobama.

Osnovne emotivne potrebe

Definicija osnovnih emotivnih potreba može biti predmet razmatranja, ali su one verovatno različite onoliko koliko su i ljudi različiti.

Ako se osećamo usamljeni, znači da nemamo dovoljno komunikacije sa drugima, a ako se osećamo zagušenim gomilom znači da je imamo previše, naročito ukoliko nam je komunikacija nametnuta (naš gradski prevoz!).

Još uvek ne postoji dovoljno informacija o tome koje su to specifične emotivne potrebe dece, od značaja za njihovo puno zdravlje i sreću i koliki bi trebao da bude njihov obim. Ono što danas znamo je da dete ima potrebu da bude prihvaćeno od strane roditelja. Još uvek ne znamo kako da izmerimo (adekvatnu) količinu ovog osećanja i šta se događa ukoliko ga nema dovoljno u detinjstvu i ranoj adolescenciji. Razmena iskustava roditelja u grupi u ovom smislu bi mogla biti od koristi.

Podrška roditelja

Ako emocije posmatramo kao hemijske reakcije u mozgu, roditelji treba da nauče decu kako da upravljaju tim hemijskim procesima.

Ako su roditelji u tome uspešni, manja je verovatnoća da će deca posegnuti za hemijskim supstancama kao što su droge, cigarete ili alkohol. Deca se okreću ovim hemikalijama kada njihove emotivne potrebe nisu ispunjene u porodici.

Kreiranje zdravog samopouzdanja i nezavisne ličnosti je još jedan zadatak roditelja, ali je zato vrlo važno da dete u porodici oseća sigurnost i da je važan član porodice.

Pod sigurnošću se podrazumeva da mu ne presuđujemo, (večito) kritikujemo, smejemo mu se ili rugamo, nipodaštavmo, već da ga podržavamo, imamo poverenja u njegove postupke i pokazujemo veru u njega kao ličnost.

Osećaj važnosti podržava se pohvalom i podrazumeva da je dete korisno, potrebno, poverljivo, voljeno, da je ličnost koja vredi i da je dobro čuti šta ono misli. Važnost podrazumeva i da roditelji poštuju dete iako se i poštovanje zaslužuje.

Istraživanja su pokazala da su nasilje i kriminal povezani sa osećanjem manje vrednosti, bespomoćnosti, zapostavljenosti i frustracije. Kakva osećanja donosi pridruživanje deteta uličnoj bandi? Dete postaje značajno, zaštićeno, poštovano, povezano sa drugima, osoba koju drugi slušaju. U najgorem slučaju, oružje, koje članovi bande imaju, zamena je za zadovoljenje osećaja za poštovanjem.

Osećaj slobode je vrlo važan za dete i podrazumeva nezavisnost, mogućnost kontrole nad samim sobom i, pre svega, privatnost. Dete kao i odrasli ima potrebu da se oseća slobodnim da ima sopstvene misli i mesto gde može, kad god želi, da bude samo.

Osećaj ispunjenosti u smislu izazova, kreativnosti, pozitivne motivisanosti, lične odgovornosti i uspešnosti značajan je ne samo deci već i odraslima.

Uloge roditelji – deca

Osnovna, prirodna uloga roditelja je da ispunjavaju, uz ostale i emocionalne potrebe deteta, iako se ponekad čini da im ovo poslednje najteže pada. Najgori roditelji su oni koji su u najmanjoj meri uspeli da zadovolje emotivne potrebe dece. Često roditelji sopstvene neispunjene emotivne potrebe pokušavaju da ostvare preko dece i tada se prirodne uloge menjaju, odnosno, deca nastoje da ispune potrebe roditelja. Ovakva obrnuta uloga je vrsta zloupotrebe dece, iako mnogi roditelji toga nisu svesni. Ne samo da je ovakvo roditeljsko ponašanje sebično, već je i potpuno socijalno neodgovorno.

Roditelji – model

Deca slede sve što njihovi roditelji rade, a ne ono što roditelji govore da rade. Zato u komunikaciji sa detetom roditelji pre svega treba da slušaju dete. Najbolji roditelji slušaju čak i onda kada im se ne dopada ono što čuju. Trebalo bi da se roditelji uzdržavaju da detetu daju lekcije jer važna su, pre svega, osećanja njihovog deteta. Ipak, važno je da roditelji znaju da su osećanja prelazna čak i između potpunih stranaca i da će njihova osećanja itekako uticati na decu.

Svi roditelji imaju određene strahove kada su u pitanju deca, što je razumljivo. Potreban je napor da te strahove ne ispolje direktno, koliko je god moguće. Najčešće su to: strah od bolesti deteta, povrede i smrti, neuspeha, neposlušnosti, nezahvalnosti (!?). Tu je i njihov lični strah da neće uspeti kao roditelji, ili da će ih drugi smatrati za loše roditelje. Čest je i vrlo jak strah da neće moći da obezbede detetu ono što je neophodno ili više od toga, da će njihovo dete drugi povrediti … Roditelji treba da znaju da su ovi strahovi posledica njihovih uverenja, potreba, želja i nesigurnosti i da njima ne bi trebalo da „gnjave“ sopstveno dete.

Deca imaju potrebu da razgovaraju, da ih roditelju čuju i razumeju…

Dela govore mnogo više od reči, tako da ponašanje roditelja pokazuje detetu da je voljeno, poštovano, cenjeno i važno.

O kažnjavnju, moći i strahu…

Roditelji koji koriste kažnjavanje, pretnje, silu, osporavanje, osuđivanje, (apsolutnu) kontrolu kod sopstvene dece razvijaju osećanja: straha, uvređenosti, ljutnje, bespomoćnosti, nesigurnosti i defanzivnosti.

Strah ubija svako učenje i kreira zavisnost!

EI i zdravlje dece

Istraživanja su pokazala da su emocionalno zdrava deca:

bolji učenici, odnosno studenti (jer su problemi sa učenjem većinom emocionalnog porekla, što je možda za mnoge roditelje neočekivano) sa manje problema u ponašanju
sa višim nivoom samopoštovanja i samopouzdanja
sposobnija da se odupru pritisku vršnjaka
sposobnija da bolje rešavaju konflikte
manje sklona nasilju i više pozitivno empatski opredeljena (blagonaklona, dobronamerna)
manje sklona rizičnim ponašanjima (pušenje, droga alkohol, nebezbedno seksualno ponašanje )
manje impulsivna ( sa boljom kontrolom)
srećnija, zdravija i uspešnija
Podsticaj razvoja EI kod male dece

1. Prvi je korak da deca nauče reči kojima će izraziti osećanja. To se može raditi na nekoliko načina.

Neka sopstvenim rečima izraze kako se oni osećaju: Npr. Ja sam veseo, ja sam tužan, meni je zabavno, dosadno mi je (interesantno), nestrpljiv sam.
Sledeći korak je merenje osećanja: Izgledaš kao da si prilično neraspoložen, tužan, nesrećan, razočaran, ili veseo, srećan, razdragan, oduševljen.
Zatim se deca uče veštinama da prepoznaju osećanja drugih ljudi (na ulici, u filmovima, na TV): “Ona glumica u seriji je ljubomorna”, “otac iz tog filma se ne oseća dovoljno cenjenim na poslu”, i slično.
2. Kreiranje emocionalne sigurne životne sredine koja detetu obezbeđuje podršku:

Potvrdite da osećanja postoje i otvoreno razgovarajte o njima. Izbegavajte njihovo negiranje vikom, nasilnim rečima ili akcijama.
Podržite emocionalnu iskrenost kroz prihvatnje deteta i bezuslovnu ljubav.
Roditelji treba da znaju da su deca, posebno mala, sastavljena samo od emocija odnosno sunđeri koji upijaju osećanja. Ako roditelj oseća neke negativne emocije i pokušava da ih sakrije, dete će ih odmah usisati. Izraz lica roditelja, ton glas, način govora je nepogrešiva emocionalna poruka za dete. Znači, nije dovoljno prikrivanje negativnih osećanja, već njihova eliminacija. (Negativna osećanja i deca nikako ne idu zajedno!)

U izgradnji samopouzdanja deteta roditelji ne treba da potcenjuju njegove sposobnosti, možda iz dobrih namera, da bi ga poštedeli ili zaštitili. Treba da mu dozvole da ono što više stvari uradi po svome, dok će oni biti po strani i pomoći ukoliko je potrebno.

Da bi se izgradilo samopuzdanje deteta, ono mora da oseća da ga roditelji vole podržavaju, poštuju, razumeju, da mu veruju, da im je važno, da žele da ga čuju, da im je stalo i da brinu za njega, ali da je u isto vreme nezavisno, slobodno i sigurno.

U psihologiji i psihoterapiji odavno je prisutna teza da su problemi koje imamo u odraslom dobu povezani sa iskustvima iz detinjstva. Imajući to u vidu, mnogi autori pokušavaju da razumeju kako do toga dolazi, odnosno šta se to desi tokom ranog razvoja što nas učini ranjivim na određeni tip problema i decenijama kasnije. Dovoljno dobro roditeljstvo, šta je to?

Polazeći od radova Džona Bolbija i Meri Ejnsvort, većina autora postulira da se deca rađaju sa određenim potrebama koje kroz signalni sistem (plač, privijanje, osmeh i sl.) komuniciraju svojim roditeljima ili starateljima. Na ovaj način dete traži brigu i zauzvrat dobija negu, zaštitu, ali i model odnosa sa drugim ljudima. Kroz odnos sa roditeljima, dete uči da će neko da odgovori na njegove potrebe i da je spoljašnji svet dobro i bezbedno mesto (dobro roditeljstvo). Istovremeno, dete spoznaje da su njegove potrebe važne i vredne, te da je samim tim i ono samo važno i vredno.

KAKO NASTAJU RANE MALADAPTIVNE SHEME?

Ipak, dešava se i to da roditelj ne može ili ne ume da uvremenjeno i adekvatno odgovori na detetove potrebe. Povratne informacije koje dete dobija iz ovakve interakcije mogu da iniciraju detetovu negativnu sliku o sebi („Ja nisam vredan pažnje drugih osoba“) ili negativnu sliku o roditeljima ili svetu („Svet je mesto u kome niko ne odgovara na moje potrebe“, „Roditelji i drugi ljudi me ne razumeju“). Ove rano nastale negativne slike o sebi, drugima i svetu, Džefri Jang, tvorac Shema terapije naziva „Ranim maladaptivnim shemama“, naglašavajući tako njihov rani nastanak i činjenicu da ove sheme direktno ili indirektno dovode do različitih poremećaja, kao i do odnosa koje karakterišu konflikti, nezadovoljstvo, zavisnost, osećaj usamljenosti i sl. Reč „shema“ koristi se kako bi se naglasilo da ta rano stečena uverenja, sećanja, emocije i senzacije postaju shema za interpretaciju kasnijih iskustava. Može se dakle, reći da postoji paralela između onoga što je osoba osećala kao dete i onoga što doživljava kao odrasli, svaki put kada se shema aktivira.

PROGRAM “DOVOLJNO DOBRO RODITELJSTVO”

Na osnovu višedecenijskog iskustva u psihoterapiskom radu, Jang je opisao osamnaest ranih maladaptivnih shema, rana iskustva koja doprinose njihovom nastanku, kao i tipične shemama izazvane probleme. Fokusiranjem na to kako sheme i problemi nastaju, Jang otvara prostor za preventivne programe koji obučavanjem roditelja kako da adekvatano zadovolje dečje potrebe rade na smanjivanju verovatnoće za razvoj shema. Prvi takav program – „Dovoljno dobro roditeljstvo“, osmislili su Luis i Luis 2008. godine i od tada pa do danas, kroz program je prošlo na hiljade roditelja iz celog sveta. Od prošle godine, ovaj veoma koristan program postoji i kod nas (Dovoljno dobro roditeljstvo).

Program „Dovoljno dobro roditeljstvo“ takođe polazi od teze da rane maladaptivne sheme nastaju kao rezultat kontinuiranog nezadovoljavanja dečjih bazičnih potreba kao što su: potreba za sigurnim i stabilnim porodičnim okruženjem; potreba za ljubavlju, saosećanjem, negom i pažnjom; potreba za prihvatanjem i pohvalom; potreba za vođstvom i zaštitom i potreba za nezavisnim delovanjem i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja. Većina roditelja prepoznaje i zadovoljava ove potrebe bez većih problema. Neki ipak, zbog svojih problema ili zato što ne umeju drugačije, frustriraju dečje potrebe reagujući na jedan od sledećih načina: ponižavanjem deteta, previsokim zahtevima, preteranom kontrolom i kažnjavanjem, emocionalnim depriviranjem i inhibiranjem deteta, pesimizmom i zastrašivanjem, sebičnošću (stavljanjem detetovih potreba u drugi plan), prezaštićivanjem dece, ili preteranom popustljivošću. Što se ovaj vid roditeljskog ponašanja više ponavlja, deca imaju veću šansu da razviju neku od ranih maladaptivnih shema.

PRIMERI RANIH MALADAPTIVNIH SHEMA

Uz pružanje nege i ljubavi, roditelji moraju da imaju i određene zahteve. Ukoliko te zahteve odlikuje primerenost uzrastu i kapacitetima deteta, dete će naučiti da postavlja realna i dostižna očekivanja i sebi i drugima. Ukoliko roditelj nauči dete da ne mora biti savršeno da bi ga voleo, dete će biti hrabrije da testira sopstvene mogućnosti. Ako pogreši, ići će dalje. Ukoliko roditelji imaju preterano visoka očekivanja, ukoliko prihvataju dete samo onda kada je dobro i uspešno, dete može da razvije uverenje da mora da zadovolji nerealno visoke standarde čak i po cenu zdravlja, sreće i zadovoljstva. Ukoliko ne uspe i pogreši, dete (a kasnije i odrasla osoba) osećaće se manje vredno i krivo.

Kako bi razvila osećaj povezanosti deci su potrebni roditelji koji su dostupni i na koje mogu da se oslone, roditelje koji su prisutni i otvoreni u pokazivanju ljubavi, empatije i razumevanja. Odsustvo ljubavi i bliskosti rađa kod dece uverenje da nisu vredna ljubavi, te da drugi imaju skrivene motive za povezanost sa njima. Ukoliko rastu sa ovim uverenjima, deca bivaju sve više izolovana, a sheme povezane sa socijalnom izolacijom, deprivacijom, napuštanjem i nepoverenjem sve više jačaju.

Pored potrebe za razumnim očekivanjima, dete ima potrebu za granicama i za okolinom koja nije ni prezahtevna ni suviše popustljiva. Ukoliko su roditelji preterano popustljivi pa suviše zadovoljavaju detetove potrebe, dete ne nauči da se nosi sa porazom i frustracijama, ne razvija kapacitet za samokontrolu i samodisciplinu. Ukoliko roditelji dozvole deci da rade sve što požele, ona počinju da veruju da imaju pravo (Jang bi rekao razviju shemu „Pravo“) da se ponašaju kako žele, ne uzimajući u obzir okolnosti i potrebe drugih ljudi. Deca onda ne nauče da odnosi uključuju deljenje i recipročnost, pa se često ponašaju sebično. Preterana popustljivost i nedostatak usmerenja umanjuju sposbonost da se toleriše frustracija što bitno otežava ostvarivanje dugoročnih ciljeva.

Frustracija potrebe za zdravom autonomijom i slobodnim ispoljavanjem mišljenja i osećanja često dovodi do zavisnosti, pesimizma i uverenja da ne možemo da funkcionišemo samostalno i bez stalne podrške od strane drugih. Često postoji i uverenje da moramo da se povinujemo drugima kako bi izbegli negativne posledice u vidu njihovog besa ili odbacivanja.

Ukoliko roditelji kažnjavaju otvoreno ispoljavanje potreba i emocija (npr. besa) ili modeluju prećutkivanje i sakrivanje emocija, deca dobijaju poruku da je imati potrebe ili osećanja opasno i da može dovesti do sramote, osećanja krivice, pa i napuštanja ili kazne od strane roditelja. Ukoliko se sve ovo desi, roditelji će umesto da podrže razvoj detetove nezavisnosti, podržati razvoj maladaptivnih shema koje se odnose na autonomiju.

Pomenute sheme mogu nastati i usled preteranog zaštićivanje dece i obeshrabrivanja dece da samostalno istražuju i rešavaju uzrastu primerene probleme. Ukoliko roditelji preuzmu na sebe izvršavanje detetovih zadataka čim ono iskusi i najmanju poteškoću da ga obavi, dete nauči da ne može ništa da uradi samo i da mora zavisiti od pomoći drugih. Do nastanka pomenutih shema može dovesti i opozitni ekstrem koji podrazumeva da se deca teraju da sve rade sama, bez vođstva i usmeravanja od strane roditelja.

USLOVI ZA RAZVOJ MALADAPTIVNIH SHEMA

Ovi primeri ilustruju kako su neki neadekvatni roditeljski postupaci povezani sa razvojem shema. Ne smemo, ipak, da pretpostavljamo da neko ima maladaptivne sheme samo zato što ima određena negativna iskustva. Iako ta iskustva jesu faktori rizika, moguće je da kod date osobe deluje neki od zaštitnih faktora koji onemogućava održavanje sheme. Protektivni faktori mogu biti drugi ljudi (npr. drugi roditelj) koji osobi pomažu da zadovolji bazične potrebe ili neki naknadni događaji koji pobijaju shemu. Takođe, postoje i osobe koje su psihološki imune („rezilijentne“), i kod kojih temperament ne dozvoljava formiranje shema. Ovo je nažalost ipak ređi ishod.

Mnogo je češći scenario da neadekvatno zadovoljavanje bazičnih dečjih potreba ima ozbiljne i trajne posledice. Baš zato je važno da imamo programe koji će roditeljima pomoći da prepoznaju i adekvatno zadovolje te potrebe. Nema idealnih roditelja, ali je važno da imamo što više onih koji su „dovoljno dobri“.

Autor: dr Tijana Mirović Psihološko savetovalište Mozaik

Mame Anastasija Gavalas, osnivačica brojnih projekata i javnih tribina o roditeljstvu, pomoći će vam svojim iskustvom da olakšati najteže roditeljske zadatke…

Majčinstvo je najveći dar koji život pruži jednoj ženi. Naravno, to ne znači da odgajanje dece nije stresno, teško i ponekad deluje i kao najteži posao na svetu.

Anastasia Gavalas, više puta nagrađivana autorka, osnivač brojnih projekata i javnih tribina o roditeljstvu, svakodnevno deli sa stotinama ljudi svoja iskustva u odgajanju petoro dece i o onome šta je iz toga naučila, a što može biti korisno svima.

Pred vama je sumirano 6 saveta koje ona ima za vas, a koji će vam svakako olakšati roditeljstvo.

Oslanjajte se na intuiciju čak i onda kada vam stariji i iskusniji savetuju suprotno.

Čovek nikada ne uči na tuđim greškama, već isključivo na sopstvenim. Ali, to što ćete napraviti jedan propust ne znači da ste loš roditelj. Iz toga ćete naučiti mnogo. Bolje ćete sagledavati situacije i razvićete tzv. šesto čulo. Ništa katastrofalno ne može da se dogodi, a vi sami ćete steći samopouzdanje i razviti mnogo bliži odnos sa decom. Nijedno dete na svetu nije isto, pa se tako ne mogu ni primeniti iste metode na svako dete. Ono što je pošlo za rukom vašoj prijateljici ili majci ne mora nužno biti delotvorno u podizanju vaše dece. Pored toga, deca, koja u vama vide uzora, vrlo rano će probuditi svoj unutrašnji glas i slušaće ga više u životu.

Češće govorite da, nego ne.

Sigurno postoje situacije kada uhvatite sebe da odgovorite detetu negativno na neku molbu, a da se potom preispitate i shvatite da niste imali razloga za to. Premor, naravno, čini svoje. Pustite decu da istražuju, da se igraju i da uče sami. Izrašće u zrelije osobe i ceniće slobodu koju ste im dali. To ne znači da treba da ih prepustite same sebi. Budite tu negde u pozadini, posmatrajte ih iz senke, tako da to oni ne primete. Nećete moći celog života da ih štitite, a ne želite da ih pošaljete u svet nespremne jer nećete uvek biti tu da se oslone na vas.

Pustite ih da donose svoje odluke. Verujte im više, a manje strahujte za njihov neuspeh.

Ako imate više dece pratite njihove interese i razvijajte ih. Nemojte se upinjati da ih sve uključite u zajedničku aktivnost. Da, duh zajedništva je predivna stvar, ali oni, kao braća i sestre, će ga svakako razviti. Teško će se desiti da jedna porodica da svu decu nadarenu za tenis ili klavir. Ako se jedno dete pokaže kao uspešan pijanista, to ne znači da i sva ostala treba da prate njegove stope. Svako od njih ima svoja interesovanja. Pratite ih na tom putu. Nemojte da pravite taj put za njih.

Poštujte različite veze koje sklapaju sa drugim ljudima.

Neće vam se uvek dopasti odnos koji vaše dete ima prema nekom drugaru ili obratno. Ali od ključne je važnosti pustiti dete da razvija različite odnose jer će to uticati na njega da mudrije bira svoje prijatelje i kasnije partnere u životu. Vi, kao što je već naznačeno, treba da dajete smernice svom detetu, a ne da upravljate njegovim životom.

Opustite se.

Iako je to možda lako reći, a teže ispuniti, ipak zaboravite na stres i stalne brige. Kakvo je dobro od toga? Da li će vaša briga promeniti bilo šta? Naravno da neće. A osim toga, stres će samo negativno uticati na rešavanje problema ako do njega i dođe.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.

Skoro sam pisala o afirmacijama koje majke sebi mogu ponavljati kako bi izgurale dan, nedelju ili mesec. Dobila sam puno komentara majki o tome kako su im takve rečenice značile. U suštini ja tada nisam rekla ništa novo, samo sam na papir stavila potvrdu da se svima nama majkama u glavi roje slične misli i postavljaju slična pitanja. Znači nam kada čujemo da je i neka druga mama u sličnom problemu i izazovu, i korisno je da čujemo kako se ona sa tim izborila. Isto tako od jednakog značaja nam je i samo da čujemo da nismo sami u problemu, da postoje i drugi koji se suočavaju sa sličnim izazovima. Često znamo šta nam je činiti da izađemo iz problema, ali je isto tako to u praksi ponekad vrlo teško izvodljivo.

Nije nam uvek potrebno da čujemo ŠTA treba da radimo. Ponekad su nam dovoljne samo poruke kao što su Proći će! Znam kako ti je!.
Vrlo često ni ne znamo koja nas to suštinska uverenja koče da budemo srećne i zadovoljne. Na svesnom nivou nam vrcaju kojekakve misli i mi se trudimo da “se posvađamo” sa njima, da im stavimo do znanja da nam ne prijaju i da im pronađemo racionalnu alternativu, ali desi se da one i dalje budu uporne u upravljanju našim osećanjima i postupcima, ostavljajući nas pritom nezadovoljnima. To je zato što su one samo produkt nekih naših dubljih uverenja koja predstavljaju bazu za naše ponašanje.

Ta naša osnovna razmišljanja često su i na nesvesnom nivou, pa je potreban ozbiljan rad da bih ih otkrili, a potom i izmenili u pravcu funkcionalnijeg delovanja. Tako nešto često je luksuz obzirom na nedostatak vremena, naročito ako si majka. Zato smo moja koleginica i ja za potrebe jedne grupe koju smo organizovale izdvojile nekoliko bazičnih uverenja koja, iz našeg ličnog majčinskog, ali i profesionalnog iskustva najviše more majke. Odmah smo ih za vas pretvorile u zdrave racionalne alternative. Vama ostaje samo da ih iščitate, pronađete one za koje mislite da će vam najviše značiti, i ponavljate ih sebi svaki dan. Ako treba napišite ih i na papirić, koji potom stavite u džep tako da uvek bude uz vas kao podsetnik. Videćete da naredne rečenice ne obećavaju happy-endove, ne nude savršena rešenja i ne maze vas obećanjima da će sve uvek biti u redu. Jer neće uvek biti baš tako. Svako rešenje neće biti savršeno, jer da li savršenost kao takva uopšte i postoji u životu?

Ono što naredna razmišljanja krasi jeste njihova realnost, potvrda u praksi i njihova funkcionalnost. A takve misli su uglavnom one koje su dovoljne da osetimo boljitak i budemo srećnije majke.

Nisam sama, čak i ako se ponekad osećam veoma usamljeno.
Ja sam dobra majka, čak i kad sam umorna, mrzovoljna i nervozna.
Vreme radi za nas. Vremenom ćemo se beba i ja bolje upoznati. Vremenom ću znati da prepoznam šta mojoj bebi prija, a šta ne. Vremenom ću biti sigurnija u sebe, a samim tim i smirenija.
Ja nisam svemoćna, iako bih ponekad to želela. Ostaviću nešto i drugima da urade.
Svaka pomoć mi je dobrodošla. Treba da odmaram što više i čuvam snagu za bebicu/ bebice.
Ja sam ipak samo ljudsko biće. Dozvoljeno mi je i da plačem, i da kukam, i da budem neraspoložena.
Ne postoji savršena majka. Dovoljno je da to želim i da težim tome.
Ne postoji savršeno dete. Svaka beba je individua za sebe.
Postoje izvesne teorije koje mi pomažu da se beba i ja bolje snalazimo u prvim danima, ali to ne znači da ih moram slepo pratiti i da se moja beba mora potpuno uklopiti u njih.
Veći deo obaveza u prvoj godini je na meni, jer sam majka. Iako je suprug/ tata spreman uvek da pomogne i pruža mi podršku, na meni je puno toga.
Neću uvek imati savršeno rešenje u vezi sa bebom. Niko ga nema. To me ipak ne čini lošom majkom.
I mužu/tati je potrebno vreme da se navikne na novu ulogu i da se opusti.
Doći će dan kada ćemo muž i ja opet imati vreme “samo za nas”.
Roditeljstvo je prelepo, ali nije uvek “cveće i proleće”. Nisam loša majka ako ponekad kažem da je biti roditelj baš teško.
Ništa ja ne moram (osim da zadovoljim bebine osnovne potrebe).

Napisala: Sashkonela, autor bloga Creactive

Šta treba da radimo da bismo bili dobri roditelji?

Već je to što želite dete dobar početak! Ne brinite, želja da učinite najbolje za svoje dete treba da vas vodi i to je za početak dovoljno. Kako dete bude raslo, to ćete sve više učiti i upoznavati se, osećati jedno drugo i tako i reagovati.

Da li ćemo moći da izmenimo svoj život da bismo sve podredili bebi?

Naravno, sama beba će na vas to navesti. U početku nije lako, treba preživeti neprospavane noći, brige oko stolice i dobijanja na težini, prve korake i padove, ali sve to ima svoje prednosti – čovek sa rođenjem svog deteta počinje da se menja, menja svoje navike i način života, a u cilju pružanja najboljeg svom detetu.

Kako možemo da naučimo da budemo dobri roditelji?

Biti dobar roditelj se postaje - naravno da treba da čitate o tome, treba da učite i bazirate se na naučnim činjenicama, ali je najvažnije da pustite da vas vodi srce i da svoje postupke tako i usmeravate. Dok god ste živi više vas nikad neće napustiti pitanje «Da li sam dobar roditelj» i verovatno nikad nežete dobiti definitivan odgovor na njega!

Dermosens sprej

Zašto beba sisa prst i kako je odvići od toga?

Zašto beba sisa prst i kako je odvići …

Zašto beba sisa prst? Čak i dok je beba u stomaku, n...

Borba za roditeljsku pažnju

Borba za roditeljsku pažnju

Mama, rodi mi brata ili sestru! - rečenica je koju je ...

Batine krive za agresivnost

Batine krive za agresivnost

Fizička kazna u vidu udaranja deteta po guzi može da ...

Glutenska enteropatija

Glutenska enteropatija

Glutenska enteropatija (drugi naziv bolesti je celijaki...

Karakteristike dečije igre prema uzrastu

Karakteristike dečije igre prema uzrast…

Do 18 meseci Dete u ovom periodu upoznaje svet oko seb...

Zašto su žitarice omiljena nemlečna hrana pedijatara i nutricionista

Zašto su žitarice omiljena nemlečna h…

Kada početi sa nemlečnom ishranom?Kod beba koje su is...

Kako da smirite bebu koja plače

Kako da smirite bebu koja plače

Muzika ima neverovatno dejstvo na decu, umiruje im nerv...

Male zanimljivosti o dojenju

Male zanimljivosti o dojenju

Znate li kakav je ukus majčinog mleka? Ili koliko se k...

Zašto se menja boja bebinih očiju?

Zašto se menja boja bebinih očiju?

Mnogim bebama kada se rode, okice budu plave ili sivkas...

Infekcije zbog prašine i prljavštine

Infekcije zbog prašine i prljavštine

Najvažnije da deca u obdaništu i školi redovno peru ...

Zašto su deca anemična?

Zašto su deca anemična?

Postoji mnogo vrsta anemija, ali sve imaju jednu zajedn...

ADHD – Hiperkinetski poremećaj

ADHD – Hiperkinetski poremećaj

Profesor dr Aneta Lakić, neuropsihijatar, o hiperkinet...

Deca i insekti – komarac, osa, stršljen, krpelj, pauk…

Deca i insekti – komarac, osa, stršlj…

Ubodi insekata predstavljaju pravu neprijatnost, što j...

Ishrana osmomesečne bebe

Ishrana osmomesečne bebe

Zašto da ne hranim svoju bebu po starim preporukama, k...

Šta je vodena kila (hidrocela) i kako se leči?

Šta je vodena kila (hidrocela) i kako s…

Ovaj “set” pitanja je posvećen jednom veoma često...

Moj bebiron gubi na težini

Moj bebiron gubi na težini

Telesna masa s kojom se beba rodi obično se snižava u...

Pelenski osip

Pelenski osip

Zbog čega nastaje pelenski osip? Pelenski osip je uob...

Bebina prva zima

Bebina prva zima

Roditelji u ovim hladnim danima imaju bebe, često se p...

© 2019 Bebiron.net. All Rights Reserved. Web by Soinfo.