decembar 06, 2019

Login to your account

Username *
Password *
Remember Me

Zašto roditelji žure da im dete prohoda?

Od momenta kada se beba rodi većina roditelja sa nestrpljenjem očekuje kada će da prohoda. Tako često možemo da čujemi usputne komenatare ‘Samo da prohoda, ostalo nije važno’. Iz ove svoje nerazumne potrebe čine sve kako bi se to što pre desilo.

U tome im svesrdno pomažu babe, dede i ostala rodbina tvrdnjama kako su oni sami prohodali jako rano, mnogo pre prvog rođendana ili neprestano porede dete sa nekom drugom decom koja su već prohodala…

Proizvođači opreme za decu uz pomoć reklama a bez kritičnog učešća stručnjaka podržavaju ova nastojenja raznim pomagalima koja na žalost donose detetu više štete nego koristi. To je pre svega hodalica ili dubak sa točkićima, sprava koja ne samo da neće pomoći da dete prohoda već će u mnogome negativno uticati na njegov psiho-motorni razvoj. Da su ove tvrdnje tačne govore istraživanja koja su u nekim zemljama kao što je npr. Kanada dovela do zabrane proizvodnje, uvoza i reklamiranja dupka.

Prerano postavljanje deteta u uspravan položaj je beskorisno i može biti opasno. Bebina stopala nisu u potpunosti razvijena na rođenju, mekana hrskavica umesto kostiju i mišići koji se tek formiraju, delovanjem spolja mogu da se oštete i iskrive što se dešava preranim postavljanjem na noge i forsiranjem hoda. Zbog nedovoljne čvrstine može doći do deformiteta stopala i kolena, a pod težinom tela potkolenice se krive što na kraju dovodi do deformiteta kičmenog stuba.

Negativne posledice korišćenja dupka

Korišćenjem sprava kao što su hodalice ili skakalice lišavamo dete neophodnih iskustava kroz koje treba da prođe u procesu prohodavanja. Dete mora da nauči da se podiže samo u uspravan položaj i da u njemu ovlada održavanjem ravnoteže.

Deca koja su provela neko vreme u hodalici, kada prohodaju često padaju zbog gubitka ravnoteže i imaju poteškoće pri ustajanju. Ako pri tom nisu prošli kroz fazu puzanja problem će biti i savladavanje prepreka, zapinju o ivičnjake i pragove i najčešće padaju na glavu jer nisu naučila da se dočekaju na ruke.

Ovo su očigledne posledice i problemi sa kojima će se sresti roditelji dece koja su koristila sprave za pomoć pri hodanju, ali njihova štetnost je daleko veća jer suzbijaju kod dece prirodan nagon za kretanjem što ometa pravilan psiho-motorni razvoj. Neka istraživanja u Americi su pokazala da su deca koja su koristila dubak sa velikim poslužavnikom na kome su se igrala igračkama, kasnije počela da brbljaju, sede, hodaju i bila su trapavija od dece koja ga nisu koristila.

Ako stavite u dubak bebu od 6 meseci ona će se stajati oslanjajući se vrhovima prstiju opruženih kolena (zdravo dete opruža kolena tek sa sedam meseci) o podlogu što će imati negativne posledice po motorni razvoj. Ako se korišćenjem dupka nastavi i dalje i na taj način će se formirati pogrešna šema hoda. U isto vreme će izostati spontano kretanje na boku na čvrstoj i ravnoj podlozi (najbolje na podu), koje omogućava normalan razvoj kretanja.

Pre hodanja…

Pokreti koje bebe prave pri okretanju su od velike važnosti jer predstavljaju elemente hoda. Ako pogledamo faze ovog složenog pokreta kada se nađe na boku sa podignutom glavom u vazduhu, osloncem na ramenu i na opruženu nogu to odgovara oslocu pri hodu, dok je gornja ruka pružena ka drugoj strani, gornja noga savijena kao da se kreće u napred, tako da izgleda kao da dete korača.

U osmom mesecu će naučiti da se sa stomaka okreće na leđa čime će u potpunosti uvežbati automatizam koračanja. U isto vreme se kroz okretanje sa leđa na stomak i obratno angažuju svi mišići koji učestvuju kasnije u hodu, odnosno jačaju se što je neophodno za stabilan uspravan položaj. Tek kada u ležećem položaju savlada sve elemente potrebne za uspravan stav beba će početi da se podiže.

Kada bi dete trebalo da prohoda?

Ne postoji tačno određeno vreme kada dete treba da prohoda, to se najčešće dešava između 14 i 16 meseca, sa tolerancijom i do 4 meseca, što znači da je sve u redu ako dete počne samostalno da hoda sa 10 meseci, a takođe i ako prohoda u 21 mesecu.

Svako dete ima svoj ritam sazrevanja koji treba poštovati i pomoći mu da uspešno savlada sve faze razvoja motorike. Dete će prohodati kada bude dovoljno sazrelo i uvežbalo sve neophodne elemente samostalnog hoda, uspravljanje iz klečećeg položaja, hodanje uz pridržavanje, najpre noga do noge, zatim noga ispred noge, održavanje bočne ravnoteže sa prebacivanjem težine, i na kraju ravnotežom napred-nazad.Postepeno će smanjivati površinu oslonca i gegajući hod se polako gubi, dete počinje da spušta ruke dole i sve više hoda kao odrasli. Kada napravi 8 samostalnih koraka može se reći da je prohodalo. Sve ovo traje i po nekoliko meseci ali roditelji moraju biti strpljivi, naročito babe i dede koji često vode dete držeći ga za ruke podignute visoko u vazduhu. Ovo ne samo da remeti normalan hod već može da dovede do preteranog istegnuće zglobova ramena i laktova (a vrlo često i do bolova u leđima onoga ko vodi dete).

Roditelji uglavnom nisu upoznati sa normalnim razvojem motorike deteta i njenim zakonitostima pa često greše tako što decu dovode u položaje za koje oni nisu spremni, zato je neophodno posavetovati se sa fizioterapeutima koji će vas kroz odabrani program vežbi uputiti u smeru pravinog motornog razvoja.

Prerano sedenje je takođe štetno

Pored preranog postavljanja na noge, stavljanje u sedeći položaj sa 6 meseci pa i ranije je takođe štetno. Često nakon drugog ultrazvučnog pregleda kukova kada su oni u redu, lekar kaže da dete može da sedi. To uglavnom znači da je sedenje dozvoljeno što se kukova tiče, ali nikako nije dobro zbog kičmenog stuba. Krajem 5 meseca beba “sedi” u ležećem položaju na leđima posmatrajući stopala i dodirujući bedra. Ovako trenira mišiće koji će kasnije održavati uspravan sedeći položaj. Ako bi smo je sada stavili da sedi to bi bilo sa povijenim leđima. Krajem 6 meseca hvata stopala i igra se njima, stavljanjem u sedeći položaj došlo bi do preopterećenja kičmenog stuba i sabijanjem slabinskog dela kičme, što se kasnije više ne može popraviti. Preko bočnog uspravljanja krajem 8 i 9, i sedenja ukoso iz četvoronožnog položaja, dete će sesti na bok krajem 10 meseca kada je pravo vreme za to. Deca koja puze na kratko se zadržavaju u sedećem položaju jer imaju veliku potrebu za kretanjem.

Ukoliko dete mlađe od šest meseci uz minimalnu pomoć dolazi u sedeći položaj ili se uspravlja u stojeći svakako treba konsultovati dečjeg fizijatra koji će utvrditi uzrok ovome i preporučiti odgovarajući fizikalni tretman. Istovremeno nikako ne treba forsirati ove pokrete i položaje. Stavljanjem deteta na pod bez mogućnosti da se uz nas ili nameštaj uspravi sprečićemo ga da to radi i u isto vreme omogućiti razvoj kretanja u položaju na stomaku koje mu očigledno nedostaje.

Sve u svoje vreme…

Da bi se dete nesmetano razvijalo nikako mu ne treba nametati prinudne položaje za koje ono nije spremno, niti ga prerano stimulisati na aktivnost za koju nije zrelo. Za to postoje određeni uzrasni okviri ali ne treba da brinete ako se vaše dete ne uklapa u njih, važno je da prođe sve faze razvoja utvrđenim redosledom. Najpre treba da se okrene sa leđa na stomak pa tek obratno, da zauzme četvoronožni položaj i puzeći iz koga će da sedne, da se uspravi u stojeći položaj pa da napravi prve korake. Remećenjem ovog redosleda ili preskakanjem faza može da se izazove ozbiljan funkcionalan poremećaj u razvoju. Kako je ovo period intezivnog razvoja mozga i celokupnog organizma mnogi poremećaji će proći neprimetno ali će se manifestovati kasnije uglavnom u školskom uzrastu u vidu raznih poteškoća u učenju i savladavanju gradiva ili u odraslom dobu kada će se javiti problemi na koštano mišićnom sisitemu ili radu unutrašnjih organa.

Pravo vreme da kupite prve cipele za hodanje je kada dete samostalno počne da pravi prve korake. One su podjednako važne za pravilan hod kao i sve faze pripreme. Pre svega treba da podupiru skočne zglobove koji još uvek nisu dovoljno čvrsti. Cipela koja to ne obezbeđuje može da dovede do deformiteta stopala i nepravilnog hoda što se kasnije teško koriguje. Kako hod postaje sigurniji tako postepeno postaje automatizovan, odnosno stvara se šema hoda u mozgu koja se aktivnira svaki put kada poželimo da do nečega dođemo. Način kako hodamo kao i ostale automatske radnje ostaje za čitav život, koliko je jedinstven za svakoga od nas vidi se kada nekoga u daljini prepoznamo po hodu pre nego što vidimo njegov lik. Da li će hod vašeg deteta biti trapav, neskladan ili sa uravnoteženim i koordinisanim pokretima dobrim delom zavisi od toga da li je razvijen prisilno uz mnogo muka i nerviranja vas i vašeg deteta ili spontano sa svim potrebnim elementima.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Mnoga deca u nekom trenutku počnu da lupaju glavom o zid, što roditeljima deluje zastrašujuće. Ima li razloga za brigu ili je to samo faza u razvoju?

Nije retkost da bebe ili manja deca odjednom na sve počnu da reagujui lupanjem glavom o zid ili pod, a iako roditeljima to izgleda strašno i se često pitaju “da li to normalno” i “zašto moje dete to radi” – bez brige, nije to ništa čudno.

Takvo ponašanje je zapravo prilično uobičajeno, pogotovo za dvogodišnjake. Ta faza može da traje i nekoliko meseci, a ponekad i duže.

Zbog čega deca imaju tu potrebu?

Ritmičko udaranje glavom decu zapravo smiruje pa to često znaju da rade kad su uznemireni, frustrirani, ljuta, čak i uplašeni.

Ponekad dete tako traži dodatnu pažnju, a ponekad može biti u pitanju i neka fizička bol koju dete ne može da objasni pa lupanjem glavom u zid ili pod zapravo preusmerava svoju bol.

U retkim situacijama lupanje glavom može ukazivati na autizam, simptome iz autističnog spektra ili neki drugi poremećaj, pa ako sumnjate na nešto od toga, svakako se obratite lekaru kako biste reagovali na vreme ili samo otklonili sumnje.

Šta uraditi i da li treba reagovati kad počnu da lupaju glavom?

Obično se kaže da to rade deca sa viškom energije koja nisu imala prilike da je se oslobode pa lupanjem glavom izbacuju nepotrošenu energiju i agresiju. S toga, ako dete ima običaj da lupa glavom o zid, trebalo bi mu omogućiti redovne fizičke aktivnosti da se kroz njih isprazni.

Deca koja su tome sklonija od drugih možda zaista traže samo malo više roditeljske pažnje pa pokušajte da se malo više posvetite detetu, ali ne onda kada već lupa glavom, već ranije, tako da do lupanja uopšte i ne dođe.

Možete im uvesti i neke ritmičke igre kojima će postepeno gubiti želju za ritmičkim lupanjem glavom. Plešite, svirajte, pevajte, dajte im da udaraju po “bubnjevima”.

Neka deca se, pripazite i na to, ritmičkim lupanjem glavom zapravo uspavljuju pa proverite da li vaše dete ima utvrđen ritam spavanja, jer je možda premoreno kad to počne da radi.

Čuvajte njihovu glavicu jer, iako većina dece ne lupa glavom toliko jako da se povredi i sami će smanjiti intenzitet lupanja ako počne da ih boli, svejedno pripazite da lupanje ne bude prejako.

Prirodno je da se svaki roditelj naježi na pomisao – “pustićemo dete da se udara, ali ne prejako”, ali znajte – to stvarno nije neobična pojava.

Veruje se kako više od 20 odsto dece sigurno prođe tu fazu, a brojka je možda i veća, jer je roditelji ne prijavljuju, znajući da je reč samo o fazi.

Ali, ako dete pritom počne i čudno da se ponaša, zatvara u sebe i sve se češće počne koncentrisano da lupa glavom o zid i udubljen u osećaj koji im daje ta ritmička radnja, tad je tek vreme za razgovor sa stručnjacima.

U svim drugim slučajevima dete će samo odjednom prestati.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Da li neko od nas želi da nam se naša volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje tvrdoglavo dete • Deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lakše će doći do uloge lidera.

Svaki put kada vidite svoje dete kako skače, viče, vrti se, vi ga opominjete, a ono počinje još jače ispoljavati svoj nemiran duh – setite se ovoga – nemirno dete vodi tome da jednog dana postane uspešan čovek. Odgajamo decu da bi oni jednog dana postali ljudi, a što možemo više očekivati i želeti nego da naše dete postane uspešno?!

Nestašno, nemirno, temperamentno, neposlušno, na svoju ruku… Sve su to odlike dece s kojima roditelji imaju znatno više posla i brige od dece koja su mirna, koja se vole zaigrati sama, koju se nekad praktično ni ne čuje.

Večiti izazov

Nemirna deca pre svega su velik izazov za roditelje, naučnici su već nemali broj puta istakli – deca s nemirnim duhom evidentno imaju znatno jači karakter od lenije dece. Njihov mozak radi brže, njihova je mašta dalekosežnija, a njihovo ponašanje odraz deteta sa stavom.

Obzirom da je vrlo izazovno odgajati jako temperamentno dete naučnici pre svega upozoravaju roditelje da takvu decu ne pokušavaju po onom uobičajenom okviru ponašanja dovesti u red. Ućutkivanjem njihovih želja, korenjem nestašnog ponašanja i uopšte kažnjavanjem njihovog nemira roditelji takvoj deci radi svog mira malo pomalo pokušavaju slomiti njihovu volju.

Da li iko od nas žeči da mu se volja slama na način na koji brojni roditelji pokušavaju “slomiti” svoje dete. I to najčešće rade iz sasvim pogrešnih pobuda – ućutkavaju ih jer su glasni (kasno je, nemoj vikati, nismo na igralištu…), pokušavaju ih upristojiti pred drugima (jako je nepristojno kada tako skačeš umesto da stojiš pored mene dok ja pričam, ne upadaj mi u rječ dok pričam, budi pristojan=budi miran kao bubica…) i onda se vrlo često roditelji takve dece pred drugim starijim osobama pokušavaju opravdati rečima – ma užasno je tvrdoglavo i teško to moje dete. Dete to sluša i sve više počinje sebe gledati kao dete koje je roditeljima zaista teško pa u određenim trenucima, kako raste, ipak pokušava samo sebe sputati da ne bi bilo toliko teško tim svojim roditeljima. A samim tim rade protiv sebe. Jer, kako kažu stručnjaci, takva nemirna, osobena deca nisu ni tvrdoglava ni teška – ona su samo deca s čvrstom voljom i izuzetno jakim karakterom – a to su ni manje ni više nego odlike LIDERA!

Naravno, ne treba preterivati i sada reći pa ne možemo dozvoliti da nam se dete popne na glavu! Ne, baš suprotno od toga! Ovakva deca su izazov, a sa svakim životnim izazovom treba se znati uhvatiti u koštac. Zar ne?

Ali s njima zaista treba znati

Zato vaspitanje temperamentne dece zahteva promišljen stav i vaspitanje koje će u jednakoj meri odgovarati željama roditelja kao i potrebama da takvo dete ne sputate, ne slomite već usmerite.

Temperamentna deca su ona deca koja će sve pokušati probati sama. U toj njihovoj želji da sve i uvek probaju sama roditelji najčešće lude jer misle da bi oni trebali biti ti koji će detetu pokazati “kako se to radi” i takvim svojim nametanjem u ovakvom detetu izazivate jedino frustraciju.

Dete koje ima snažan karakter nikada se neće zadovoljiti zabranom koju ćete mu nametnuti, posebno ako ju niste prethodno obrazložili na način da je dete shvati i da mu date dobar argument zašto bi takvu zabranu trebalo i prihvatiti. Dete koje je karakterno jako neće prihvatiti argument koji je bezvezan, ono će se svađati da se izbori za svoje jer ovakva će deca uvek pokušati da urade ono što su naumili. I vrlo verovatno će to i uraditi – dobro!

Zato dragi roditelji “teške” dece – ne sputavajte njihove namere da nauče, urade, istraže, sami, na svoj način. Ta deca žive punim plućima i jako snažno izražavaju svoje želje, naume i emocije.

Svađe s ovakvom decom često su neminovne, ipak zapamtite, za svaku je svađu potrebno dvoje i zato budite vi ti koji će prvo pokušati sprečiti daljnju raspravu ili biti ona strana koja će raspravu voditi smireno.

Deca će u svađi pokušati izvojevati pobedu i ako traže nešto za što su (ako bolje promislite) spremna dobro uraditi, dozvolite im. Pustite im da budu gospodari svoje sudbine, a ukoliko je njihov zahtev ipak prevelik zalogaj čak i za njih mini lidere, ponudite im alternativu. Tako ćete dete naučiti i hvale vrednim lekcijama o pregovorima i kompromisima koje će im svakako trebati u kasnijem životu.

U nastojanju da napravi sve po svom, umesto da posluša vaš savet i napravi nešto po vašem, dete ponekad neće moći sprovesti svoj naum, možda će pasti, možda će shvatiti da to nešto na kraju ipak nije dobro, ili jednostavno neće imati dovoljno umeća provesti ono što je zamislilo – nema veze, život je škola i možda će uskoro probati opet, i opet pasti. Ipak pustite ga, i što je još vrlo važno – pokažite mu da ste uz njega i kada uspeva i kada ne uspeva. Nemojte im ni slučajno govoriti – “Vidiš, rekli smo ti da nećeš uspeti, da ćeš pasti” – ne – budite im podrška tako da dete uvek ima poverenja u vas da ćete biti uz njega kada god to od vas bude tražilo. U suprotnom će vas – svoje roditelje s vremenom početi isključivati iz svog života jer u vama neće imati podršku u svom životnom usponu.

Na temelju svega ovog lako je zaključiti da će deca sa stavom ukoliko su u mladosti dobro usmeravana, a ne sputavana, lako doći do uloge lidera – u poslu, sportu, društvu jer odlike ovakve nemirne, maštovite, samosvesne, spretne i karakterno jake dece sve su samo ne loše i teške.

Izvor: Index

Ova jednostavna formula, korišćena od strane raznih pedijatara, može da predvidi visinu vašeg deteta

Papir i digitron u ruke, pa podelite sa nama koliko će biti visoko vaše dete

Iako nije baš 100% tačna kalkulacija, ali možete da očekujete da će dete biti u okviru proračunate visine, eventualno 5 cm više ili niže.

Važno je da znate da na visinu deteta utiču razni faktori, kao što su genetika, dnevne navike, zdravstveni sistem, metabolizam, ishrana, sportske aktivnosti i okruženje.

Danas, mi iz Bebca, delimo sa vama jednostavan metod koji će vam pomoći da steknete neku ideju koliko će vaše dete otprilike biti visoko.

Šta mi je potrebno za ovo?

Potrebni su vam sledeći podaci:

Visina vašeg supruga izražena u centimetrima
Visina vas izražena u centimetrima
Pol vašeg deteta

Kako da izračunam visinu?

Izvor: Bright Side

Brzina razvoja deteta nije pokazatelj njegove inteligencije, a što više vremena beba provede u igri i u društvu brižnih roditelja to je njen psihički i fizički razvoj brži.

Razvoj deteta najlakše je meriti visinom i težinom, ali i posmatranjem načina na koje se ono ponaša i komunicira s drugima. Tačke kognitivnog razvoja uz pažljiv nadzor, procenu i ranu intervenciju uz pomoć pedijatra mogu pomoći detetu da ostvari svoj puni razvojni potencijal, kaže pedijatrica dr Kori Vaserman.

Standardni način za procenu razvoja deteta je korišćenje prekretnica ili skokova u razvoju tj. stvari koje većina dece može učiniti u određenom dobu. Recimo, razvoj govora, izgovaranje prvih slogova i reči, prevrtanje, puzanje, hodanje i druge, fine motorne veštine poput hvatanja, kao i društveno-emotivne veštine poput osmeha i imitacije izraza lica, pomažu u određivanju stepena razvoja deteta, piše “Fox News”.

Šta je skok u razvoju?

To su dani u kojima dete iznenadno razvojno i motorički napreduje, a kao posledica se javlja uznemirenost, promena u navikama spavanja i hranjenja kao i povećanje apetita. Skokovi u razvoju obično traju nekoliko dana, pa se nakon toga rutina ponovo ustaljuje.

Roditelji ne moraju da se brinu ako se dete ne razvija dovoljno brzo

Kašnjenje u razvoju opisuje se kao nedostatak veština opšte zadatih za određenu starost deteta, ali važno je znati da ona ipak nisu merodavna i jednaka za svu dece, naglašava Kori. Posebno je važno prilagoditi standarde ako je dete rođeno prevremeno ili pati od tegoba koje mogu usporiti razvoj, a individualne razlike u razvoju obično nestaju do četvrte godine života.

Studije pokazuju da nema dokaza da su deca koje se ranije razviju inteligentnija ili kasnije uspešnija u životu, pa poneki zastoj u razvoju ne treba da opterećuje roditelje.

Igre, rad i pesma mogu podstaći razvoj

Pravilne vežbe koje će podstaći motoriku, kao i rad s detetom koji obuhvata imitiranje i što više pričanja detetu mogu ubrzati njegov razvoj. Igra, pesma, dovoljne količine sna i adekvatna ishrana, kao i ustaljeni dnevni ritam pomoći će detetu u njegovom razvoju i ukupnom zdravlju.

Detetov razvoj govora najviše je zavisan od količine vremena posvećenog njemu i celokupnog porodičnog okruženja. Odojčad kojima roditelji posvećuju više vremena i s njim više razgovaraju su razgovorljivija. Igranje sa svojim rukicama i ispuštanje glasova često je najdraža zabava bebama.

 

Pratite razvoj svog deteta

Kada govorimo o autizmu, Retovom i Aspergerovom sindromu, govorimo o razvojnim poremećajima. Prvi simptomi se javljaju u najranijem detinjstvu i razvijaju se sve do pete godine.

O razvojnim poremećajima i lečenju za „Blic“ govori dr sci. Nataša Čabarkapa, logoped Instituta za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u Beogradu.

Uzroci nastanka

Tačan uzrok nastanka se još ne zna jer postoji blizu 40 različitih faktora koji mogu da dovedu do ovog poremećaja. Među njima su virusi, bakterije, gljivice, otrovi iz neposredne prirodne okoline, benzinska isparenja, pesticidi, teški metali, pa čak i vakcinacija. Jedna od pretpostavki je da su poremećaji prouzrokovani problemima u organima za varenje. Taj poremećaj karakteriše izmenjen promet materija u kojem se određene vrste hrane ne vare u potpunosti, to je slučaj sa glutenom (belančevina iz žitarica) i kazeinom (belančevinom iz mleka).

Autizam

Prvi simptomi autizma mogu da se primete prvih meseci po rođenju (primarni autizam) ili tokom treće godine života posle perioda normalnog razvoja (sekundarni autizam). Simptomi primarnog autizma su izmenjen mišićni tonus koji ne prati tonus mišića majke tokom maženja, kruto držanje tela, izostajanje osmeha, živahnosti, mimike i kontakta pogledom. Roditelji zapažaju da ih beba ne primećuje, ne okreće se na poziv, pa im se često čini da njihova beba ne čuje iako na neke zvuke reaguje sa strahom. Ova deca obično u ruci drže neki predmet, krpu ili igračku sa kojom se uglavnom ne igraju, ali ispoljavaju paničan strah ako pokušate da im to uzmete.

Osnovni simptomi sekundarnog autizma počinju posle perioda urednog razvoja, zahtevom deteta da bude beba, da pije na cuclu… Zatim dete gubi interesovanje za druženje, gleda kroz decu i roditelje, sa lica nestaje mimika, prestaje da komunicira govorom, javlja se eholalija (ponavljanje) ili ideoglosija (sopstven govor), glas postaje izmenjen po intonaciji i krut, umesto zahteva rečima, dete uzima majku za ruku i vodi je do predmeta. Kod ovog poremećaja javljaju se i karakteristični pokreti: lepršanje rukama, radovanje bez povoda, poskakivanje.

Retov i Aspergerov sindrom

Retov sindrom karakteriše gubitak stečenih sposobnosti govora, interesovanja za igru i za svet oko sebe, poremećaj ravnoteže, prestanak korišćenja ruku za bilo kakvu korisnu radnju, pokreti pranja ruku i mentalna retardacija. Kod Aspergerovog sindroma govor se razvija na vreme, ali je stereotipan sa neobičnim sadržajima, javlja se otpor prema promenama, dete ponavlja aktivnosti na isti način, ima dobro mehaničko pamćenje, ne deli interesovanja, niti razvija nivo odnosa sa drugima.

Lečenje

Jedinstven lek za ovako teške poremećaje još ne postoji, ali se za poboljšanje kliničke slike primenjuje detaljni režim ishrane, megavitaminski preparati, detoksikacija, lečenje gljivica i drugih vidnih fizioloških poremećaja. Navedenim biološkim metodama definitivno se organizam dovodi u fiziološki dobro stanje čime se obezbeđuju uslovi za uspešan audiolingvistički tretman.

Rezultati u Institutu za eksperimentalnu fonetiku i patologiju govora u audiolingvističkom tretmanu i primena higijensko-dijetetskog režima dokazali su da se postižu optimalni rezultati u razvoju ponašanja i potencijala za učenje.

Neophodno je uključenje logopeda, psihijatra razvojnog doba, nutricionista i drugih stručnjaka u radu sa decom sa pervazivnim razvojnim poremećajima. Cilj terapije je smanjenje simptoma, čime se deci omogućava da lakše uče, da imaju bolja zapažanja i zvuka i onoga što vide.

Uz usklađivanje terapije i podršku porodice deca sa pervazivnim razvojnim poremećajima mogu da dođu do že­ljenih rezultata.

 

Kako mnogi stručnjaci smatraju, disciplina je postavljanje pravila iz preventive kako ponašanje vašeg mališana ne bi postalo agresivno (udaranje i ujedanje), opasno (istrčavanje na ulicu) i nepristojno (bacanje hrane, pleženje, mljackanje).

Predstavljamo vam sedam načina da postavite granice i zaustavite loše ponašanje.

1. Odredite šta je zaista važno
Ukoliko uvek i za sve govorite “ne”, vaše dete će oguglati na “ne” i neće razumeti vaše prioritete.

Odredite šta vam je bitno, odredite granice spram toga i odgovarajuće posledice. Potom popustite na malim stvarima koje vas možda nerviraju ali spadaju u manje bitnu kategoriju, odnosno navike koje će vaše dete verovatno prerasti npr. insistiranje na nošenju ljubičastog i samo ljubičastog.

2. Otkrijte šta izaziva lošu reakciju kod deteta
Neki nestašluci se mogu sprečiti ako znate šta da očekujete, a onda i napravite plan i uklonite potencijlna iskušenja.

Ukoliko je vaš mališan sklon pravljenju haosa u supermarketu – ponesite igračke koje znate da voli dok vi obavljate kupovinu.

Ukoliko vaše dete ne želi da deli svoje igračke sa drugom decom – sklonite ih na drugo mesto pre nego što vam druga deca dođu u goste.

Ako vaše dete voli da crta po zidovima – sklonite voštane bojice van njegovog domašaja i dozvolite mu da ih koristi samo pod nadzorom.

Takođe, neka deca imaju običaj da ispolje loše ponašanje kada su gladna, umorna ili izostavljena iz neke situacije. Pobrinite se da vaše dete jede zdrave i hranljive namirnice, ima dobar režim spavanja (najmanje deset sati noću plus 1-2 sata preko dana) i da se igra napolju kako bi izbacilo višak energije.

3. Budite dosledni
Deca starosti između 2 i 3 godine pokušavaju da nauče kako to njihovo ponašanje utiče na ljude oko sebe. Ako se vaša reakcija na određenu situaciju menja svakodnevno – jedan dan mu dozvoljavate da šutira loptu po kući a drugi ne, zbunićete ga svojim ponašanjem.

Ne postoji određeno koliko puta mora da se desi neki incident i posledica toga da bi vaše dete naučilo lekciju i promenilo svoje ponašanje. Ali ukoliko vi uvek odreagujete na isti način, verovatno će naučiti lekciju posle četvrtog ili petog puta.

Neka deca već u drugoj godini nauče kako da se izvuku iz nevolje samo zato što su slatka ili umiljata, ne dozvolite da to koriste kao vašu slabost.

4. Ne dozvoljavajte emocijama da vas obuzmu
Verujemo da je teško ostati smiren kada vaš dvogodišnjak vuče psa za rep ili već deseto veče odbija da pere zube. Ali ako vi pobesnite i počnete da vičete, sve što ste imali da mu kažete gubi smisao jer on neće čuti ni reč samo će videti vaše emocije.

Udahnite duboko, izbrojte do deset, spustite se tako da vam oči budu u nivou očiju vašeg deteta i budite brzi, jasni i ozbiljni kada ga prekorevate i stavljate do znanja šta je pogrešio.

5. Budite jasni i glasni
Ako ste isti kao i većina majki, u stanju ste da se raspravljate sa svojim detetom do iznemoglosti kada napravi neki nestašluk. Pričaćete šta je uradio pogrešno, dajući mu detaljno objašnjenje zašto je to loše kao i kakve su mu privilegije ukinute zbog takvog ponašanja.

Takav razvoj situacije vama ne ide u korist, prvenstveno zato što deca uzrasta 1,5-2 godine godine nemaju sposobnost da odmah razumeju i shvate o čemu vi govorite niti da shvate suštinu tako dugih rečenica. Budite jasni, koristite kratke rečenice i upotpunite ih odgovarajućom intonacijom i mimikom.

6. Pošaljite ih na “pauzu”
Ukoliko vaša priča, kazne i gubici privilegija nisu urodile plodom i dete nije promenilo svoje ponašanje razmislite o slanju na “pauzu”, naravn u skaldu sa godinama.

Pre nego što ga pošaljete u ćošak, napravite ozbiljnu facu i povisite ton. Ukoliko ne posluša, nađite miran deo kuće i namestite tajmer. Kada vreme istekne pitajte dete da se izvini za svoje ponašanje i kao nagradu zagrlite ga kako bi shvatio da niste ljuti.

7. Ostanite pozitivni
Nezavisno od toga koliko ste iznervirani ili povređeni ponašanjem svog deteta, nemojte o tome drugima da pričate pred njim. Ukoliko deca čuju roditelje kako negativno pričaju o njima izgubiće poštovanje, osećaće se nadmoćno i nastaviće da ponavljaju iste postupke.

Isto tako, sasvim je u redu da ste uznemireni, ako dođe do toga, obratite se za pomoć, najbolje supružniku, ali i najbližem prijatelju ili pedijatru.

Izvor: Yumama

Šta roditelji mogu da učine da deca izrastu u sigurne ljude, koji neće teško podnositi poraze i lako odustajati na prvoj prepreci.

Profesor Julian Stanley sa Univerziteta John Hopkins proučavao je visoko inteligentnu decu te pratio njihov razvoj narednih 45 godina – njihovu karijeru, intelektualni napredak i slično. Kasnije je osnovao Centar za talentovanu omladinu.

Neka od te dece, koja su imala odlične rezultate na testovima, među njima je bila i Camilla Benbow. Ona je danas dekan na Univerzitetu Vanderbilt i izdvojila je osam stvari koje bi roditelj trebao da praktikuje kako bi povećao intelektualni razvoj svoje dece, što je dobra podloga za uspeh u životu, piše Independent.

1. Izložite svoju decu različitim iskustvima.

2. Podržavajte ih i na emocionalnom i na intelektualnom nivou.

3. Uverite se da imaju pozitivan i snažan odnos sa svojim nastavnicima. Naime, vrlo pametni učenici često trebaju više izazova u školi, a nastavnik im to može omogućiti – što je jako važno u njihovom napretku.

4. Ako je dete posebno zainteresovano za neku temu ili neki hobi, dajte mu priliku da razvijaju svoje sposobnosti u tom smeru.

5. Hvalite njihov trud, bolje nego njihove sposobnosti. To će im pomoći da razviju poseban način razmišljanja koji pridaje važnost stalnom napredovanju, a ne tome da su statični jer su zadovoljni svojim sposobnostima.

6. Podstaknite decu da postavljaju pitanja i da preuzimaju intelektualne rizike. Budu li rano izložena neuspehu, a to im predstavite kao deo života u kojem nešto nauče, to će na njih delovati podsticajno.

7. Izbegavajte korištenje izraza kao što su “nadaren si” i “vrlo si inteligentan.” To deci može postati teret.

8. Testirajte njihove sposobnosti.

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine.

Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Aktivnosti kao što su trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje i penjanje treba što više dozvoljavati mališanima jer je dokazano da je igranje važno za razvoj dece.

Kako spremiti decu za sutrašnji život, izazove? Kako ih naučiti korisne stvari, a da nemaju slabije razvijene centre u mozgu? Kako uskladiti potrebu deteta za kretanjem i izazov novih tehnologija koje ga doslovno mogu zarobiti?

Zato moramo pronaći interakciju škole, učenja kroz igru, učenja pomoću novih tehnologija, ali i nečeg što roditelji potpuno zaboravljaju – jednostavne dečije igre, kakva je bila uobičajena do pre 10 do 20 godina: trčanje, skakanje, preskakanje, provlačenje, penjanje… Igranje je važno za razvoj dece jer je osnovna karakteristika ljudi uspravan hod, koji nas je evolutivno razvijao, posebno naš mozak koji je zapravo organ za preživljavanje.

Svi delovi mozga su na taj način usklađeni, povezani, sinhronizovano rade. Ako dete puno vremena provodi u ležećem ili sedećem položaju sigurno otvara vrata za kasniju pojavu kognitivnih ispada. Treba uvesti neka pravila za decu, a ona glase – jedan sat sedenja mora se kompenzovati s dva sata igranja (van kuće, negde u parku, igralištu).

Oni uče kroz igru

U sadašnjoj tački evolucije prestali smo da se krećemo, najveći deo dana sedimo i mozak dobija manje stimulacija i to u važnim regijama, što ostavlja posledice i na fizički razvoj. Na primer, danas 60%, a u nekim gradovima i više od 70% dece ima ravna stopala.

Do pre dve decenije taj procenat kretao se između 10 i 14% i nije rastao. Toliko je genetski preodređeno, a svi ostali imaju razvojne smetnje. Isto je i sa smetnjama u govoru, čitanju, koncentraciji. Neka deca su jednostavno postala nesposobna za učenje.

Dete se ne kreće, mozak dobija manje impulsa i tako nastaje problem. Tu roditelji treba da forsiraju motoričke igre, u kojima deca skaču, hvataju loptu, preskaču vijaču… zapravo dečja igra definiše naše kasnije sposobnosti, zato je ona jako važna.

Razvoj sinapsi

Pre 15 godina, dokazano je da intelektualne sposobnosti zavise od broja sinapsi. Ranije se mislilo da se one stvaraju isključivo pre rođenja, a onda je utvrđeno da se 50% sinapsi razvija do pete godine, 75% do sedme, a sve do 12 godine. Posle toga više ne možemo da utičemo na inteligenciju deteta ili možemo, ali jako malo.

Prvu grešku pravimo čim dete iznesemo iz porodilišta. Devojčice stavimo u potpuno roze, a dečake u plave sobe. Prva stimulacija razvoja sinapsi dolazi od kontrasta. U sobi mora da postoji više boja. Čim dete prohoda, roditelji ga sputavaju u kretanju, ne daju mu da trči, skače, vrti se. I time sprečavaju stimulativne aktivnosti.

Roditeljski uticaj na razvoj broja sinapsi njihovog mališana moguć je već od dana rođenja. Dete mora da ima stimulativnu sredinu u svakoj fazi razvoja. U najranijoj fazi „meke”, pastelne boje nisu dobar izbor. Mnogo je bolje da boje i oblici, koji dete okružuju, budu kontrasni, kako bi oko jasno razaznavalo predmete i oblike. Najveći uticaj roditelja moguć je u fazi kada dete već sluša i razume šta mu se priča, a to je sa dve i po, najkasnije tri godine.

Puzle su jedna od “pametnih” igrica

Dete intuitivno radi vežbe koje stimulišu razvoj sinapsi, ali roditelji ga u tome sprečavaju, nesvesni da mu time nanose štetu.

Na listi korisnih aktivnosti nalaze se:

Rotacija oko svoje ose (deca vole da rašire ruke i vrte se u krug)

Skakanje (deca se raduju dok skaču po svojim krevetićima)

Igre sa održavanjem ravnoteže (deca uživaju hodajući po bankinama ili
ivičnjacima, a roditelji im to brane, plašeći se da će pasti)

Penjanje po drveću, nameštaju, stolovima (to im, takođe, branimo, jer se plašimo da će pasti i povrediti se)

Dakle, iako brane ovakvo igranje koje je važno za razvoj dece, sa druge strane roditelji deci dozvoljavaju igre koje su štetne i potpuno nepotrebne sa evolutivnog stanovišta.

Mi smo potpuno okrenuli leđa prirodi, a zbog toga plaćamo veliku cenu.
Sve je više razvojnih poremećaja na šta nam ukazuju statistike na državnom nivou u većini država u okruženju. Sve je više disleksije, disgrafije, diskalkulije i raznih smetnji koje onemogućavaju decu u normalnom učenju i postizanju rezultata u skladu sa svojim genetskim potencijalom.

Puno tih problema bismo sprečili kada bismo se normalno ponašali prema deci, tj. kao naši roditelji prema nama. Ne znam odakle toliki strah da će se dete povrediti u igri!? Previše brinemo, štitimo decu, udovoljavamo njihovim zahtevima i tako ih zapravo biološki oštećujemo.

Na primer, radili smo veliko istraživanje sa puno parametara koji su važni da procenimo razvoj deteta, a jedan od testova je bio da li znaju da vežu pertle. Preko 70% šestogodišnjaka to nije znalo. Pitali smo roditelje zašto im kupuju cipele na čičak, a odgovor je glasio – “da se dete ne muči”. Čuo sam da u radnjama skoro i nema normalne obuće na pertle za taj uzrast jer ih niko skoro ni ne kupuje! Zapravo smo mi roditelji najveći krivci za sve ovo što se događa našoj deci.

Crtanje i seckanje razvijaju motoričke sposobnosti

Moramo pomoći deci da školu shvate kao vid zabave, jer učenje je igra. Ne možemo, na primer, čitanje gledati izvan konteksta učenja i metoda rada u školi. Ono što je važno znati je to da ako teramo decu na reproduktivno učenje, to je protiv fiziologije i neminovno vremenom dovodi do otpora prema školi, prema takvom načinu učenja i prema samom čitanju.

Po nekim istraživanja deca u školi više i ne čitaju lektiru nego nalaze skraćene verzije na internetu, čitaju samo pojedina poglavlja, a samo 20% dece stvarno čita knjige! To se razlikuje od države do države, ali realno problem je sve veći. Moguće je da deca žive brže i da se sve događa u kratkom vremenu – nakon video igrice u kojoj pređu sve postavljene probleme za jedan sat dožive puno nerviranja, sreće, iščekivanja, uzbuđenja teško je čitati neku knjigu gde se sve odvija prilično sporo.

Drugi problem je što ako deca imaju usporenu akomodaciju oka (reakcija oka na približavanja i udaljavanje predmeta) onda mogu imati problem prilikom čitanja, pa se događa mešanje slova u rečenici, pa čak i čitavih redova. Onda čitanje nije samo dosadno, nego predstavlja i problem. Dete nema koncentraciju, događa sa da nešto što pročita ne može da ponovi, zaboravlja puno toga i onda mora ponovo da čita. Ranije nije bilo tako, a negde smo, izgleda, jako pogrešili.

Pomoć kroz igru:

Klasifikacije – dete klasifikuje predmete po nekom obeležju, npr. crvene lopte odvaja od belih. Za naš program smo osmislili drugačiji način klasifikacije, tj. dete to čini u svojim mislima, sa simbolima apstraktnih pojmova;

Kockice su obavezne

Serijacije – dete predmete ređa po veličini (npr. velika lopta, srednja i mala);

Analogije – npr. pitamo dete šta je zajedničko zastavama Irske i Italije, a nije zastavama Rusije i Francuske. Dete analizira u glavi te četiri zastave i odgovora: “Zelena boja”.A – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Nažalost, ovaj vrhunski sistem sposobnosti mozga, naša deca u toku školovanja ne koriste, i zato se dešava da brzo zaborave ono što nauče ili, čak, i ne znaju da povežu ono što su naučili (kada je reč o funkcionalnom znanju, Srbija je među poslednjima u Evropi.) Ovaj sistem može svesno da se koristi i vežba (putem niza igara) već od treće godine života.

Asocijacije – pomažu u svakodnevnom životu. Preko 30 odsto neurona su asocijativni neuroni, a čitava mreža sinapsi razvijena je zbog ovog izuzetno važnog biološkog dela, koji je, jednostavno rečeno – sistem za memoriju, prepoznavanje, povezivanje i analizu.

Apstrahovanje – prepoznavanje simbola apstraktnih pojmova.

Stres kao posledica reproduktivnog učenja

Deca kod nas i u Evropi uče reproduktivno – čitaju više puta, ponavljaju i tako zapamte. Posle samo dve nedelje, međutim, zaborave čak 80% naučenog. Ali već od trećeg razreda deca imaju toliko gradiva da ne mogu sve da stignu da ponove. Onda kada treba da odgovaraju, znoje im se dlanovi, lupa im srce, dožive pravi akutni stres i to se ponavlja u proseku jednom u deset do 15 dana. Mozak reaguje na akutni stres tako što dete postepeno počinje da mrzi školu. Tako dolazimo do podatka da 30% dece već od trećeg osnovne ima otpor prema školi.

Plastelin razvija maštu i motoriku

Koja su rešenja?

Prvo moramo dete uvesti u knjige, tj. slikovnice već u najranijem dobu i tako ga zainteresovati za čitanje. Čitati mu priče za laku noć. Uzeti slikovnice koje ćemo zajedno bojiti, naučiti ga ljubavi prema svojim knjigama. Kada idemo u trgovački centar ili slično možemo mu jednom u mesec dana i kupiti neku knjigu. Ako voli zastave kupite mu knjige te tematike, ako voli životinje onda te tematike. Tako im stvaramo ljubav prema knjigama.

Ne smemo zaboraviti ni albume sa sličicama, ali tu moramo paziti da ne kupimo svaki dan po 10-20 sličica, jer to nije dobro. Puno je bolje kupiti svaki dan po 4-5 sličica, da dete iščekuje sutrašnji dan i sakuplja taj album 2 ili 3 meseca. Jer ako kupujemo deci puno sličica oni sakupe album za 10 do 15 dana i od toga nemaju nikakve koristi. A to je vezano za razvoj misaonih klasifikacija, serijacija i asocijacija, koje traju nekoliko meseci u aktivnostima kao što su sakupljanje sličica, salveta ili igranje klikera. Izuzetno je važno razvijati misaone klasifikacije i serijacije, jer one su uz asocijacije osnova funkcionalnoga znanja.

Posao roditelja, pa i učitelja, je da znaju koje su to igre, ali nažalost vidimo da su te korisne igre sve manje u opticaju. Ako se i odlučimo (ponekad slučajno) da uvedemo dete u neku korisnu igru, uglavnom je mi roditelji pokvarimo, jer recimo ako dete voli klikere, roditelji kupe 50 komada, za vikend dođu rođaci, pa možda kupe još 100 komada, a onda dete ima u kutiji 100-200 klikera i ne želi više ni da se igra, a ako slučajno i igra tu nema razvoja misaonih klasifikacija i serijacija, jer ga ne interesuje da li je izgubio ili odneo klikere, jednostavno nema motiv da pamti i analizira svoju igru. Zato je bitno da roditelji shvate da iako je igranje važno za razvoj dece, od puno igračaka dete baš i nema neke koristi.

Izvor: Happy children

Njihov odnos prolazi kroz razne faze - od ignorisanja i rivalstva u detinjstvu do najjače podrške i oslonca u zrelim godinama

U DETINjSTVU se najčešće slažu kao "pas i mačka", ali njihova ljubav je i tada snažna i nežna. Drugačija od svih ostalih. Brat i sestra se vole na najposebniji način, čak i kada se glasno svađaju i jedno ispred drugog istupaju kao ljuti rivali. Oni koji nemaju tu privilegiju, mogu samo da im zavide. Psiholog Dragana Medić kaže da je ovaj odnos često od presudnog značaja za sve ostale relacije i uloge koje će devojčica i dečak imati tokom života.

- Ljubav između brata i sestre je specifična i prolazi kroz više faza - navodi psiholog. - U ranom detinjstvu dominira netrpeljivost praćena nerazumevanjem i ljubomorom, jer se deca bore za roditeljsku pažnju. Devojčice su često nežnije, pa su i odrasli blaži prema njima, favorizuju ih pošto su slabije, što dečake nervira i zato pokušavaju da dokažu da su njihove sestre negativci.

U tom uzrastu, oni su uglavnom grubi, ne libe se da "ćušnu" sestre, počupaju ih za kosu, podmetnu im nogu, unište lutku, kažu im da su dosadne ili glupe. Devojčice to stresno doživljavaju. Boli ih što ih braća kinje i ne žele sa njima da se igraju, pa za čas padnu u suze. Ali ni one nisu tako nevine. Ponekad uživaju dok ih tužakaju roditeljima ili ih špijuniraju, ponosno otkucavajući roditeljima svaki njihov korak, kojim kupuju njihovu naklonost. Sagovornica "Života plus" objašnjava da se slična slika odigrava u pubertetu, kada su braća i dalje zvanično nezainteresovana za druženje sa sestrama. Distanca je prisutnija nego ranije. Ali, razlika je u tome što su devojčice jače, pa im često uzvraćaju udarac. Sada i one njih ignorišu, ne trude se da im se približe i izbore za njihovu pažnju ili čak pokušavaju da rade i ponašaju se suprotno od njih. Taj proces se naziva "deindentifikacija siblinga" i nastaje kao posledica težnje da budu drugačiji.

- Na taj način se zapravo nose sa međusobnim rivalstvom. To objašnjava zašto je u porodici jedno dete mirno i smerno, a drugo buntovno i svađalački nastrojeno - kaže Medićeva.

Međutim, baš na tome nesvesno insistiraju roditelji, jer ih odmalena odvajaju, nastojeći da zadovolje kulturološke i rodne zahteve. Ćerke tretiraju kao nežnice u roze boji, a sinove kao junačine u plavom, pa se oni gledaju sa krajnje suprotstavljenih pozicija.

- Vremenom se to promeni, jer kako odrastaju, brat i sestra shvataju da nemaju veće prijatelje jedno od drugog. Počinju da izlaze zajedno, slušaju istu muziku, stvaraju zajednička prijateljstva. Braća su oduvek, ali sa godinama sve više, zaštitnički nastrojena prema sestrama i spremna su da se za njih založe u svakom trenutku. Sestre tako znaju da imaju svog štićenika, pa im to daje osećaj sigurnosti - kaže psiholog.

Zato se i kaže da je biti brat ponekad bolje nego biti superheroj. Sestre su, sa druge strane, braći najveća podrška, a njihova ljubav je toliko jaka da kažu da ako se desi porodični zločin, jedino sestre nikada nisu optužene, pošto je tako nešto najmanje verovatno.

Bliskost među njima doseže posebne visine u još kasnijem dobu, kada roditelja više nema, pa se još više okreću jedno drugom.

Iako imaju svoju porodicu i svoj život, brat i sestra su uvek tu jedno za drugo. To je posebna ljubav, koja ne liči ni na jednu drugu.

NE ZAUZIMAJTE STRANU

SAGOVORNICA savetuje da roditelji ne pokušavaju po svaku cenu da zbliže sina i ćerku dok su mali, jer to može da izazove kontraefekat.

- Ne bi trebalo da insistirate da se slažu u svakom trenutku i oko svega, da ih kažnjavate ako jedno drugo ignorišu, jer je prirodno da se deca u detinjstvu traže, a ne da im se nešto nameće. Pustite ih da se vole i svađaju, ali naravno, reagujte ako se tuku i povređuju. Nemojte da zauzimate ničiju stranu, nego negujte ravnopravnost, jer je to jedini način da se zbliže - poručuje psiholog Dragana Medić.

Izvor: Novosti.rs

Prije ili kasnije većina roditelja će postaviti sebi pitanje koliko treba da štiti svoje dijete, jer zaista nije lako procijeniti do koje mjere djetetu treba biti podrška i zaštita, a kada bi ga trebalo pustiti da stiče svoja iskustva i donosi svoje odluke.

Godine djeteta su jedan od najvažnijih kriterijuma: dok je sasvim malo, nema puno lošeg u osluškivanju njegovih potreba i udovoljavanju većini njegovih želja. Jer malo dijete plače kad je gladno, mokro, uplašeno. Pružanje podrške u takvim trenucima jednostavna je poruka da ga volite, da je željeno i zaštićeno, da mu se ništa loše neće dogoditi.


Kako dijete raste, proširuju se i njegove potrebe i zahtjevi, pa su česte situacije u kojima je roditelju najlakše uskočiti, riješiti problem umjesto djeteta. No znamo da dijete moramo da pustimo da pogriješi. Teoretski je to jednostavno, ali baš činjenica da djetetu moramo da pružimo i jedno i drugo – i zaštitu i iskustvo – u praksi nam ne pomaže da saznamo u kom konkretnom slučaju učiniti prvo, a u kom drugo.

Univerzalnih pravila nema, moguće je dati tek poneki savjet i ukazati na tipične greške. Neka su djeca znatiželjnija, nestašnija, sklonija riziku, manje osjetljiva na stres, dok će drugima svako zadirkivanje biti trauma. Što bolje poznajete svoje dijete, to ćete tačnije moći da predvidite kako će u određenoj situaciji reagovati i kako će primiti posljedice, a to pokazuje kako vi treba da postupate.

Roditelj koji često u školi ili vrtiću bije bitke umjesto djeteta, poteže veze da bi mu osigurao bolju poziciju i generalno često obavlja ono što druga djeca rade sama, šalje poruku da njegovo dijete nije dovoljno vrijedno ni sposobno. I nema veze što roditelj ima dobre namjere, što svakodnevno djetetu govori da je najbolje i da može sve što poželi, kad roditelj to ne pokazuje djelima! Da apsurd bude veći, takav je roditelj najčešće šokiran kad čuje kako to utiče na dijete.

Neprijatelji roditelja su nesigurnost, sumnja, griža savjesti, strah od ponavljanja grešaka svojih roditelja… KLlinci su lukavci koji će na kilometar osjetiti strah i nesigurnost. Iako vaspitanje nije bitka za kontrolu, dijete se ne može osjećati sigurno ako roditelj baš nikad nije strog, ako ne zna da uspostavi kontrolu i ako nije dosljedan u postavljanju granica. Kako dijete raste, čvrste i jasne granice postaju potrebnije. U protivnom dijete postaje razmaženo, traži da mu se ugađa i popušta, a manipulacija postaje pravilo ponašanja.

Ako ste roditelj kojeg često more brige tipa što će moje dijete doživjeti u svijetu, ako se pitate jeste li strogi, pretjerujete li u zahtjevima, sva je prilika da ste suprotnost tome, odnosno da ste previše popustljiv roditelj. Po pravilu, strogi i kruti roditelji nemaju takvih dilema.

Ne vjerujte svemu što pročitate i što mediji govore. U želji da ukažemo na emocionalnu bol i zlostavljanja, kao da smo otišli u drugu krajnost: nekad se mislilo da bajke služe djeci da prebrode strahove, a danas nas uče kako treba zaboraviti svaki trag nasilja i političke nekorektnosti u slikovnicama, crtićima, filmovima… Kad bi sve bilo tako opasno, svi mi koji smo odrasli na Tomu i Džeriju bili bismo nesposobni za život. Pretjerana zaštita od svega i svačega suprotnost je vaspitanju, jer roditelj treba dijete da pripremi za spoljašnji svijet, koji je sve samo ne savršen i politički korektan.

Ni roditelji nisu nevini, pa i oni manipulšu djecom. Vaspitanje je zahtjevno i traje, pa nakon tolikih godina nije teško zaboraviti što smo voljeli i čime smo se bavili prije djece. Kad čujete izjavu – zašto da budu podstanari kad kod nas ima mjesta, budite sigurni da tu nešto nije u redu. Oni koji uz roditeljsku ulogu zadrže i ostale uloge u životu, ponašaju se manje zaštitnički prema djeci.

Urođena “opredeljenost” za levu ili desnu ruku postaje vidljiva nakon 6. meseca života, a najkasnije do četvrte godine deteta. Roditelji često forsiraju levorukudecu da koriste desnu ruku, ali, stručnjaci se sa tim nikako ne slažu.

Podaci brojnih istraživanja govore da su levoruka deca često natprosečne inteligencije. Da li ste znali da su levoruki bili i Napoleon, Albert Ajnštajn, Leonardo Da Vinči i Pablo Pikaso?!

Osim toga, lekari su složni da levoruka deca koju neko prisiljava da koriste desnu ruku, mogu imati problema sa koncentracijom, uz brojne negativne efekte po psihu, ali i motoriku, govor, intelektualni razvoj i karakter.

Sa druge strane, to što je dete levoruko nema nijednu lošu stranu – i oni mogu da nauče da imaju čitak rukopis, samo je važno naučiti ga da prilikom pisanjapravilno postavi ruku.

Ljudski mozak je podeljen na levu i desnu hemisferu. Leva je dominantnija i kontroliše i upravlja informacijama koje dobija iz desne strane tela, a desna hemisfera kontroliše i upravlja informacijama sa leve strane tela. Kod levorukih je situacija obrnuta i dominantna je desna hemisfera.

Prema naučnim istraživanjima, levoruke osobe su češće talentovane za precizne sportove, matematiku i umetnost, a na svetu ih je svega 5 odsto.

Levorukost se lako i rano može uočiti – dovoljno je da obratite pažnju kojom rukom dete poseže za predmetima, a zapamtite da ne postoji ni jedan valjani razlog da pokušavate da ga pretvorite u dešnjaka.

Odmah nakon rođenja i nekoliko narednih dana u porodilištu pedijatri posmatraju svaku novorođenu bebu a onda jednom mesečno do navršenih godinu dana prate njen rast i razvoj.

Pod budnim okom rodtelja je svakodnevno i svaku i najmanju promenu registruju i reaguju na sve što je neuobičajeno odlazeći kod pedijata koji ih upućuje na dodatne preglede ako ima potrebe. Tako da ne postoji mogućnost da se u ovom najranijem uzrastu pojavi problem a da se ne primeti i ne reaguje blagovremeno.

Od 1 do 3 godine su redovne posete lekaru ređe a i roditelji više nisu u strahu pa je obraćanje pažnje na suptilne detalje manje a samim tim i veća mogućnost da se nešto previdi a tiče se detetovog razvoja.

U nekim porodicama, naročito ako već imaju jedno ili više dece lakše prihvataju i podržavaju indivdualne razlike i preference dok su deca mala. Roditeljima koji imaju jedno dete teško je da ga ne upoređuju sa drugom decom iz okruženja i da ne brinu ako primete da ne radi nešto što većina vršnjaka radi.

Dete može da kasni u nekim oblastima razvoja iz različitih razloga, najčešće je to prevremeni porođaj i zato kod takve dece postoji tzv. korigovani uzrast što znači da na kalendarski uzrast treba dodati onoliko dana/nedelja koliko je dete ranije rođeno. Teži porođaj, mala telesna težina, određeni problemi nakon porođaja takođe mogu da utiču na kasniju pojavu nekih funkcija. Važno je da pedijatar redovno viđa dete i da prati njegov razvoj do polaska u školu i ako za to postoji potreba uputi na odgovarajući tretman. Kod ove dece se određene poteškoće mogu javiti kasnije bez obzira što je dete „uhvatilo korak „ sa svojim vršnjacima, kao što je razvoj govora, usvajanje higijenskih navika, adaptacija na vrtić…

Kod neke dece razvoj ne teče uobičajenim redosledom već se neke funkcije javljaju ranije, a druge kasnije nego što je to očekivano pa kažemo da postoji odstupanje u razvoju ili disharmonija. Većina dece kroz igru i uz vežbe najpre sa fizioterapeutom a kasnije po potrebi i sa drugim stručnjacima uspeva da prati svoje vršnjake i na vreme krene u školu. Kako se kod njih često javljaju poteškoće u učenju (čitanje, pisanje, računanje ali i problem sa koncentracijom, pažnjom), period do polaska u školu treba iskoristiti za rešavanje svih problema koji mogu dete da ometaju kasnije u školi.

Deca koja zaostaju u razvoju su ona koja imaju neku medicinsku djagnozu I onasu uključena u tretmane od rođenja. Rana intervencija kod ove dece je jako važna iako ona ne može da promeni njihove dijagnoze. Dokazano je da je funkcionalna osposobljenost kasnije daleko bolje kod ove dece nego onih kod kojih nije sprovedena rana intervencija.

Individualne razlike

Novija istraživanja dečijeg razvoja nam pomažu da bolje razumemo procese koji stoje iza detetovog ponašanja a odigravaju se u fizičkom i socijalnom okruženju. Bolje razumevanje tih individualnih razlika omogućava stvaranje balansa između zahteva okruženja i detetovih sposobnosti da ih prevaziđe. Ta ravnoteža će dovesti do zdravog razvoja i optimalnog procesa učenja.

Dokumentovano je od strane istraživača iz različitih oblasti da postoje razlike u načinima kako deca i odrasli prepoznaju senzacije i organizuju senzorne stimulacije kako bi prevazišli svakodnevne izazove.

Senzorna integracija je proces organizacije senzacija kako iz našeg tela, tako i iz našeg okruženja u cilju adaptacije. Neka deca sa lakoćom savladavaju izazove, drugim aje potrebna pomoć u nekim oblastima ili periodima razvoja dok je jednom broju dece potrebna stalna asistencija.

Kako teškoće u senzornoj integraciji koje dete ima nisu medicinske dijagnoze pa samim tim često nisu prepoznate postoji mogućnost da se ništa ne preduzme I da dete kasnije ima problem u učenju kada krene u školu. Uopčavanje problema na vreme u senzornoj integraciji I uključivanje roditelja u podršku detetu da uspešno prevazilazi zahteve okruženja predstavlja ranu intervenciju.

Izvor: mojpedijatar.co.rs

Rešite svoje roditeljske dileme pomoću kalendara koji iz meseca u mesec prikazuje pravilan razvoj emocija kod dece i eventualna odstupanja.

Socio-emocionalni kalendar: Pravilan razvoj deteta od prve do treće godine Foto: Shutterstock
Kako se razvijaju emocije kod jednogodišnjaka i dvogodišnjaka i da li kod mog deteta postoje odstupanja od razvojnih normi? Odgovor na ovo pitanje potražite u socio-emocionalnom kalendaru koji je napravio tim Yumama stručnih saradnika.

13 – 18 meseci

- Strah od nepoznatih osoba dostiže vrhunac. Jak strah pri odvajanju od bliskih osoba.

- Reaguje na svoje ime.

- Ponavlja aktivnost kojoj se ukućani raduju.

- Skida cipele i čarape, otkopčava rajsfešlus, pridržava čašu dok pije, pokušava da jede kašikom.

- Igra solitarna, igra se samo u prisustvu druge dece.

- Negoduje kada drugo dete privlači pažnju na sebe – znaci ljubomore.

Odstupanja od razvojnih normi:

Javljanje stereotipnih pokreta, nekontrolisanog balavljenja, bezrazložnih nastupa uznemirenosti ili smeha i intervala odsutnosti. Moguća depresivnost usled dužeg odvajanja od bliskih osoba.

19 – 24 meseca

- Skida gaćice, pantalone, jaknu, zatvara rajsfešlus, pije samo iz šolje, uglavnom je suvo noću.

- Uživa u igrama borbe premetanja sa vršnjacima.

- Početak paralelne igre: igra se pored vršnjaka, povremeno im daje ili pokazuje igračku.

- Početak interesovanja za grupne aktivnosti.

- Prkos, jogunstvo. Izražena ljubomora.

- Reaguje na emocionalni izraz odraslog (empatija).

Odstupanja od razvojnih normi:

Ima napade besa, vriske ili smeha bez vidnog razloga.

Izvor: yumama.com

Roditelj je prvi učitelj kog će dete imati. Daleko pre nego što uđe u učionicu već je izloženo osnovama jezika i učenja. Od reči koje koristite do aktivnosti koje pružate, vi igrate ključnu ulogu u oblikovanju dečijeg mozga koji je poput sunđera.

Osvrnite se i razmislite kakvu vi interakciju ostvarujete sa detetom. Da li mu glasno čitate? Da li pričate ili pevate svojoj bebi? Ako je odgovor da, na dobrom ste putu.

Samo pričajte i pričajte

Deca uče jezik slušajući reči koje glasno izgovarate. Što više pričate sa svojim mališanom i što više reči koristite u prisustvu deteta, to će bogatiji biti njegov rečnik. Zato koristite svaku priliku da pričate sa detetom – kada ga hranite, kupate, šetate prepričavajte šta se dešava okolo.

Razvijajte detetovu spretnost

Čim su mu ručice dovoljno velike, počnite detetu da pomažete da izgradi fine motoričke veštine uz pomoć aktivnosti koje uključuju pravljenje stvarčica od plastelina. Zatim pređite na crtanje i bojenje. Vremenom, razvijena spretnost ruku pomaže deci da krivudave linije pretvore u čitka slova.

Budite dobar primer

Deca su po prirodi imitatori. Ako vide da vi izdvajate vreme za čitanje, možda će i ona poželeti da urade isto. Ako vi u svoj raspored ubacite vreme za čitanje i pisanje to deci daje model poželjnog ponašanja koje treba da usvoje.

Iskoristite njihova interesovanja

Deca su po prirodi znatiželjna i sama razvijaju jedinstvene interese. Iskoristite to za učenje tako što ćete nabaviti knjige na teme koje dete interesuju i podstaći kreativnu igru ukljućujući i pisanje i crtanje.

Napravite detetu prostor za kreativnost

Podstaknite kreativnost deteta tako što ćete mu obezbediti kreativan prostor u kom može da iskaže svoju umetničku stranu i smišlja nove stvari. Neka tu ima bojica, papira, starih novina i raznih materijala za pravljenje svega i svačega u čemu deca uživaju.

Pevajte i samo pevajte

Svesnost o glasovima u okruženju počinje da se razvija sa veštinom slušanja kod dece. Naučite zato decu da obraćaju pažnju na sve vrste zvukova. Počnite tako što ćete ili puštati deci muziku ili tapšati i praviti ritam dlanovima. Pevajte bebi kada joj menjate pelenu, kupate je, hranite i u svakodnevnim aktivnostima.

Redovno čitajte priče za laku noć

Jedan od najboljih načina da se razvije ljubav prema knjigama kod dece jeste da se čita 20 minuta dnevno. Odvojite vreme za čitanje uveče, pred spavanje, i videćete kako će vam to dugoročno pomoći.

Šta od ovog Vi primenjujete?

Izvor: NajboljaMamaNaSvetu

Prvih 1.000 dana života ključne su za pravilan razvoj deteta, a svako dete može dostići puni potencijal uz ljubav, pravilnu negu, ishranu, istaknuto je na konferenciji "Najvažnije ulaganje u budućnost zemlje - rani razvoj zemlje".

Ministarka zadužena za demografiju i populacionu politiku Slavica Đukić Dejanović rekla je da kada se govori o ranom razvoju dece misli se na njihovo zdravlje, obrazovanje, ishranu i zaštitu od nasilja.

"Naša zemlja je zaista na ovom polju radila - potpisnici smo Konvencije o pravima deteta. Srbija je zakonom odredila da deca do tri godine ne smeju biti smeštena u instituciju, već u porodicu", naglasila je Đukić Dejanović.

Ona je podsetila da je naša zemlja na nivou Evrope među zemljama sa najnižom stopom institucionalizacije dece - na 10.000 najmlađih tek osam bude smešteno u neku instituciju.

"Uspeli smo za pet godina da prepolovimo stopu smrtnosti kod odojčadi i da smanjimo stopu smrtnosti dece do pet godina", pojasnila je ona.

Činjenica je, dodaje, da je smrtnost kod romske dece mlađe od pet godina dvostuko veća nego među decom iz opšte populacije.

Kako kaže, veliki problem predstavlja i nasilje svih vrsta nad decom, te da je princip Srbije nulta tolerancija na svako nasilje i na tom planu dosta je urađeno, pre svega usvojen je Zakon o sprečavanju nasilja u porodici.

Govoreći o obrazovanju ona je rekla da je predškolsko obrazovanje najslabija karika u obrazovnom sistemu i da tek polovina dece od 3,5 do pet godina ide u vrtić.

"Na ovom polju već radimo i uz podršku Unicefa radimo na obezbeđivanju većeg obuhvata dece predškolskog uzrasta", pojasnila je ona.

Ministarka se osvrnula i na problem imunizacije i ukazala da je 2007. godine 96,7 odsto dece bilo vakcinisano, a da obuhvat 2015. godine pao na 84 odsto.

Izvor. novosti.rs

Jedva čekate da vam dete naraste da se možete igrati? Varate se ako mislite da šestomesečne bebe nisu raspoložene za igru. Evo dve jednostavne igre kojima se bebe beskrajno vesele, a usput se uz njih i razvijaju.

Priprema, pozor, puzanje!

Kako se igrati?
Iskoristite prekrivače, jastuke i ćebad kako biste napravili tunele kroz koje će se dete provlačiti i prepreke na koje će se penjati.

Zašto deca uživaju?

Kad obična soba postane pravo igralište, mogućnosti za igru su beskrajne.

Šta ova igra podstiče?
Motivaciju. Kad dete počne puzati preko i ispod prepreka, pokušaće pronaći izlaz, a to će podstaći razvoj novih fizičkih i psihičkih sposobnosti. Ova igra takođe pokazuje detetu da se može osloniti na sebe u pronalaženju rešenja.

Kad započeti?
Od osmog meseca, odnosno od trenutka kad dete može puzati i samo podizati telo od podloge.

Ku-ku! Gde si?

Kako se igrati?
Prekrijte lice mekanom tkaninom ili gazom i pitajte dete “Gde je mama?”. Nemojte se sami otkriti, nego pričekajte da to učini dete. Kad posegne za tkaninom, recite: “Ovde je mama.”

Zašto deca uživaju?
Kad pronađe vas, a vi ste neko koga poznaje i voli, dete se iznenadi svaki, ali baš svaki put i nemojte se čuditi ako stalno bude zahtevalo ovu igru. Faktor iznenađenja pojačaće i smešni izraz lica koji ćete napraviti kad vas dete otkrije.

Što ova igra podstiče?
Veštinu manipulacije, ali ne u negativnom smislu. Uči ga da će njegovo ponašanje dovesti do određene reakcije drugih osoba, npr. ako zaplače, uzećete ga u naručje. Uči takođe da pomeranjem tkanine može kontrolisati ono što vidi.

Kad započeti?
Između 6. i 9. meseca, odnosno kad dete može samo pomeriti tkaninu ispred vas.

Dermosens sprej

Evo kako vas je oblikovalo vaspitanje vaših roditelja

Evo kako vas je oblikovalo vaspitanje va…

Bilo da su vam roditelji najbolji prijatelji ili ih jed...

Nega genitalija kod dece

Nega genitalija kod dece

Od kada se beba rodi postoje dileme kako se neguje bebi...

Kako prepoznati ozbiljnu infekciju kod dece

Kako prepoznati ozbiljnu infekciju kod d…

Sledi pitanje jedne mame : imam dečaka od dve godine i...

Kako i zašto čitati sa bebom od prvog dana njenog života?

Kako i zašto čitati sa bebom od prvog …

Nije dovoljno samo deci ponuditi knjigu ili ispričati ...

Čudesne bebe: U utrobi plaču, smeju se, štucaju i uče jezik

Čudesne bebe: U utrobi plaču, smeju se…

Pre no što se rode, reaguju na jake zvuke, povezuju se...

Pedijatri upozoravaju: Roditelji, sačekajte nekoliko godina s ovom vrstom 'ukrašavanja'

Pedijatri upozoravaju: Roditelji, saček…

Bušenje ušiju spada u hiruršku intervenciju, koju bi...

Glavobolje u trudnoći

Glavobolje u trudnoći

Nekoliko se uzročnika glavobolje može povezati sa tru...

Strategija odlaganja odlaska u krevet

Strategija odlaganja odlaska u krevet

Šta su sve klinci u stanju da kažu da izbegnu odlazak...

Hiperaktivnost zapisana u DNK

Hiperaktivnost zapisana u DNK

Naučnici su identifikovali više od 300 genetskih muta...

Normalan život uprkos astmi

Normalan život uprkos astmi

Mnogi vrhunski sportisti imaju ovaj problem od malena, ...

Govorne poremećaje kod dece treba ispravljati što pre

Govorne poremećaje kod dece treba ispra…

Da bi se izbegli govorni poremećaji, s decom treba št...

Dojenje: nega bradavica

Dojenje: nega bradavica

Neprijatno iskustvo bolnih bradavica bi sve mame volele...

Sve što ste želeli da znate: MMR vakcina

Sve što ste želeli da znate: MMR vakci…

Kakva je to vakcina? Trostruka zaštita: MMR je vakcina...

Naše male pametnce: Kako se razvija memorija kod beba

Naše male pametnce: Kako se razvija mem…

Još dok je u stomaku beba čuje majčin glas, koji kas...

Laži koje govorimo sebi PRE nego što postanemo roditelji

Laži koje govorimo sebi PRE nego što p…

Pre nego što sam dobila decu, priznajem, bila sam onaj...

Novine u kontroli trudnoće “NIFTY” ( Non-Invasive Fetal Trisomy Test )

Novine u kontroli trudnoće “NIFTY” …

NIFTY ili NIPT je jedna od novina u otkrivanju hromozom...

Pomozite im da prevaziđu strah od odvajanja

Pomozite im da prevaziđu strah od odvaj…

Ukoliko ste primetili da vaš mališan često odbija da...

Noćna mora svakog roditelja: Evo kako sam saznala da mi je ćerka zamenjena po rođenju

Noćna mora svakog roditelja: Evo kako s…

  Dok sam ležala na stolu u sobi i trpela bolove, č...

© 2019 Bebiron.net. All Rights Reserved. Web by Soinfo.